Kad me napusti glas, ostaje mi klavir

Ekskluzivni razgovor koji je Peca Popović napravio u Splitu sa Oliverom Dragojevićem objavili smo u “Blicu nedelje” 17. aprila 2016. Bio je to prvi intervju velikog muzičara za neke srpske novine posle mnogo godina

Moglo bi ovako. Autoputem je to 796 kilometara. U taksama 296 kuna i 340 dinara. Mereno u dizelu iznosi 55 litara. U satima je 6,5 brze vožnje.

Stara pesma “Od Splita do Beograda” (i obrnuto) ima taj refren “Ove noći nećeš spavati jer ćeš samo mene sanjati”. S druge strane, ona najnovija “Moja kuća” kaže “dobar si, veliki grade, dugo smo čekali na te da nam ponovo budeš kakav nekad bija si. Da bacaš svetlo daleko, da si sritan kad naiđe netko s kim ćeš makar na mote pjat od juve diliti”.

Takav, baš takav Džibonijev Split em sanjam, em pamtim, em ga se nekako pribojavam. Ima nas još ludih što pričamo bajke, i dalje ne verujući onima koji mrze kad zinu.

Od najvećeg grada Srbije do prestonice Dalmacije posle punih 29 godina. Evo me u gradu do kojeg sam oduvek držao. Zbog mnogo toga: mrtvih drugova, jednog društva u sobi vojne bolnice, brojnih tajni hotela “Marjan”, zbog toliko nezaboravne muzike, redakcije “Čuvara Jadrana” u Domu JNA, jedne jutarnje tuče na Rivi, zbog ona dva gola u finalu Mediteranskih igara, Bože Maljkovića i njegovih momaka, zbog hlada Dioklecijanove palate i onih dugonogih bjondina... Sada sam tu da vidim Olivera Dragojevića, uživo čujem premijeru albuma “Familija” koji je obogatio uz Džibonija, sretnem stare pajtaše, omirišem more, bacim pogled ka Hvaru i Šolti i popijem čašu vina boje morskih dubina.

Slučaj je hteo da na Olivera nalećemo pre dogovorenog vremena za susret. Nekako sićušan sav u crnom, hoda niz Marmontovu ka obali. Ni Tanja Peternek ni ja nismo znali kakvog je raspoloženja, jer se godinama oko njegovog imena šire najraznoraznije priče. Uvek sam ih uzimao sa rezervom, noseći u sebi sliku duhovitog Dalmoša, koji je, da bi razbio tremu od prvog solističkog koncerta u Beogradu, izašao u smešnom belom sakou širokih revera, stao pred mikrofon Doma sindikata i rekao: “Zovite me paun.” Tada nastali aplauz prati me četiri decenije sve do ovog podneva.

Uz osmeh kaže da je jedva umakao majstorima što mu rade u stanu. Pobegao na sat-dva da posle toliko godina priča sa novinarima iz Beograda. Do sada to nisu bili razgovori, već spekulacije. “Znaš kako to izgleda, dođe čovek sa ženom i ćerkom, zaustavi me i predstavi se. Onda se slikamo, a ubrzo se pojavi vest kako pregovaram o koncertu u Beogradu.”

Živimo u vremenu kada se nekima suspenduju biografije, da bi se druge opteretile i onim gadostima koje ne postoje.

Nekad davno žudeo sam da pišem o muzici sve u želji da sa onima koji čitaju podelim radost osećaja neodoljivosti zvuka i spektakla koji su širili pojedinci. To su pesma i nešto više: emocija, izvedba, slika, stav i ritual. To sam jednom davno prepoznao u rokenroleru koji će promeniti žanr, ali nikad izdati vrednosti koje je u dalmatinsku šansonu uneo. Posle zdravstvenih udesa i toliko godina, korak mu je usporen, ali duh i dalje vrcav. Iza naočara zelenih okvira to je pogled čoveka od iskustva. Koji je video i pamti svašta.

Iz gužve skrećemo pa preko Prokurative i niz skaline stižemo do mira kafane hotela “Belvi”. U podne nema puno gostiju. Sedeti ispred Dioklecijanove palate je fensi, senovitost “Belvija” je za gospodu starog kova. Spajamo okrugle stolove na kojima su likovi čuvenih Splićana. Između nas sve same legende: Miljenko Smoje, Toma Bebić, Ljubo Stipišić i Boris Dvornik. Oliver je sa njima drugovao, meni ostaje da se i dalje hvalim kako sam ih sve poznavao. Seda okrenut ka moru, ja ka trgu gde se svakog jula održava tradicionalni muzički festival. Na njega je ušao kao anonimac, a izašao kao gospodar večnosti. Posle svega poseduje dva čudesna priznanja: Najbolju pesmu ovog grada u XX veku (Galeb i ja) i najveći hit Hrvatske od kada je ona država (Cesarica). A šta ćemo sa “Oprosti mi, Pape”, “Skalinada”, “Brod u boci”, “Molitva za Magdalenu”, “Dva puta sam umra”, “Vjeruj u ljubav”, “Našoj ljubavi je kraj”, “Malinkonija”, “Poeta”, “Piva klapa ispod volta”, “Karoca”, “Što to bješe ljubav”, “Zbogom ostaj, ljubavi”, “Žuto lišće ljubavi”, “Kad bi ljubit samo znala”, “Nedostaješ mi ti”...

Nije reč o običnom pevaču, radi se o gospodaru vremena, razbijaču emocija, majstoru koji zna tajnu kako pesmu poslati u beskraj. U društvu sam dalmatinskog Reja Čarlsa. Uz toplu čokoladu i kapućino prekopavamo jučerašnjicu.

Kakve emocije prepoznaješ sedeći na ovom mestu?

- Ovaj trg, Prokurative, deo je povesti grada kroz vremena i vekove, raznorazne stvari su se menjale, da bi onda postao muzička pozornica, ali i deo zajedničke kulture. Od lokalnog festivala do mediteranskog. Pevali su veliki pevači države sa raznim alternacijama, čuvenim strancima. Posle San Rema, splitski je najvažniji mediteranski festival u to doba.

A za tebe lično?

- Ja sam stanovao daleko od centra, petnaest minuta hoda, i dolazio kad je nešto važno. Luka je imala značajnu ulogu u mom odrastanju. Čuo neke koncerte i video velike pojedince. Tu je leti dolazila američka flota, vojni brodovi, i ja sam uvek slušao muziku big bendova koji su na palubi ili Rivi svirali. Sam festival je mnogima, a i meni puno značio. Tu sam 1967. počeo. Nisam ušao u finale i bio sam jako tužan.

Danas ta pesma (Picaferaj) ima mesto u tvojoj biografiji...

- Tekst je dobar, nosi atmosferu Splita, govori o jednom vremenu, feralima. Svemu čega danas nema. Deset godina kasnije je “otkrivena”. Zapravo, pesma je dobra, ali sam je pevao loše.

I onda si otišao, kao mnogi iz tvoje generacije, u nemačke klubove da učiš zanat...

- Vidiš, u onoj kući preko puta šezdesetih se sviralo. Onda je došap Ante Gelić iz Nemačke, rekao da mu se sviđam kao pevač i odveo me na 4,5 godina.

Po povratku iz tuđine vratio si se u Batale?

- Ne, prvo sa Dubrovačkim trubadurima, posle grupa More pa Batali, gde je bio Teo Trumbić. Kao solista počeo sam ovde 74. sa pesmom “Šta će mi Kopakabana”, i pobedio.

Sećaš li se kako si upoznao Zdenka Runjića?

- Ovde iza hotela bila je dvorana za ples. Mi smo svirali, imali redovnu gažu i on je, valjda, slučajno ušao. Verovatno sam mu se dopao i pozvao me da napravim demo-snimak za “Picaferaj”. Posle je rekao: Može i on pevati. Tako sam upoznao Zdenka i prvi put zvanično zapevao.

Znaš li koliko si Zdenkovih pesama snimio?

- Ni slučajno. Računaj ovako: 30 godina, 15 albuma je 150 pesama, onda nešto za radio TV i razne zgode... Neko mi reče da je to preko 400 pesama.

A kako si se skinuo sa saradnje sa Zdenkom i navikao na druge autore?

- Zdenko je davao okolo i napravio mnoge karijere. Ja sam vremenom poželeo da pokušam sebe da promenim i sa nekim novim, bez obzira koliko Zdenka doživljavam kao svog muzičkog oca. Mi smo zauvek ostali veliki prijatelji, ali sam poželeo nove autore i neke pomake, nešto druga-