Kooperanti petog avgusta
Ne ide nam sa tim petim u mesecu. S jedne strane imamo peti oktobor kao vododelnicu naše podele na unutrašnjem planu gde pola naroda misli da je tada skinut najgori režim u istoriji Srbije, pola misli da je tad Srbija okupirana od stranih plaćenika i domaćih izdajnika kolokvijalno ozvaničenih kovanicom „dosmanlije“i predata na (zlo)upotrebu međunarodnom liberalnom kapitalu. Obe teorije su podjednako zavodljive i mogu se braniti, s tim što je krajnji rezultat samo jalova sofistička rasprava od koje ni vajde ni selameta.
Slično nam je i sa današnjim datumom. Peti avgust je pak postao neka vrsta termosa koji održava povišenu temperatura našeg večitog neprijateljstva sa braćom Hrvatima, onaj kamenčić u cipeli koji i nas i komšije, čim malo nešto poradimo na dobrosusedskim odnosima, uredno opomene kako je vakat da to resetujemo i vratimo na fabričko podešavanje to jest na mržnju, pakost, podmetanja i zle reči. Pa, ukrug do sledećeg petog avgusta.
Kod njih će danas biti kičerska olujna proslava u opustošenom Kninu iz koga beže i Hrvati, jer se jarbol sa zastavom na tvrđavi ne jede (kao što ni onaj naš koji ovde planiraju da zapandrče, nema neku kalorijsku vrednost), a ni čisti hrvatski zrak nema više veliku prođu kod tamošnje mladeži koja sve rađe udiše onaj nemački, austrijski ili norveški, dok će ovde biti komemoracija za još jedno licemerno vajkanje režimskih narikača koji će podsetiti na taj nepojamni zločin etničkog čišćenja, sve prevrćući očima i lažno saosećajući sa prognanima, čekajući, u stvari, da padne mrak i dođe šesti avgust kako bi se posvetili svojim lukrativnim poslovima, suštinskoj odrednici njihove „državničke“misije.
Naravno, strogo prećutkujući činjenicu kako je Oluja proizvod kooperacije Miloševićeve i Tuđmanove vlasti, gde je dugačka kolona nevoljnika na traktorskim prikolicama i motociklima bila samo ulog u trgovini i kockarskoj igri dva komunistička aparatčika u kojoj je Titov general prošao bolje od ovog našeg čuvara maršalovog imena, lika i dela jer se igralo sa njegovim špilom (obeleženih) karata.
Da su Srbi i Hrvati ozbiljni narodi (narodi možda i jesu ali političke elite nisu niti će skoro biti) sa iskrenom namerom da konačno profunkcionišu kao normalni susedi na obostranu dobrobit, njihovi najpametniji predstavnici bi do sada napravili neki konsenzus oko te famozne „Oluje“, podvukli crtu i nastavili dalje.
Jednostavno reći, nezamislivo izvesti. Ne zato što je gledanje na tu operaciju dijametralno i što je nemoguće doći do zajedničke istine, već upravo suprotno: političkim mešetarima i jednog i drugog naroda upravo odgovaraju dve potpuno suprotstavljene istine na koje se kao krvopije priključuju svakog petog avgusta. Ovi naši patriotišu na ljutoj nevolji prognanih sunarodnika, oni njihovi na zločinu njihovih generala i armade. Tako se vešto i pokvareno neguje to neprijateljstvo koje je uvek dobrodošlo kada u jednoj ili drugoj državi narod ili pučanstvo seti kako fali hleba to jest kruha. Naši gospodari mogu spremno da kažu; kakav hleb, moramo da repariramo „migove“- nikad se ne zna kad Hrvati mogu opet da udare. Njihovi: pričate o kruhu, a mi ostvarili tisućljetni san i umesto da uživate u snovima vi biste da jedete.
To je danas suština famoznog Petog avgusta. Poenta je da oni koji ovde kukumavče i nariču iz sveg glasa i oni tamo koji zveče ordenjem i odvrću Tompsona na sto decibela imaju isti cilj. Da zagluše vapaj običnog čoveka koji bi konačno da izađe iz te oluje. Ili barem da ima novca za kišobran.
Peti avgust u životu održavaju srpska i hrvatska politička elita