Moje srbovanje u Zagrebu
Radnja moje današnje priče događa se u kasnu jesen, daleke 1977. godine. Posle uspešnih debitantskih uloga u filmovima „Atentat u Sarajevu“i „Beštije“, provodio sam vreme u rodnom selu Medveđi, sa suprugom Milenom i tek rođenim sinom Nedeljkom. Uz fakat da je retko koja beogradska gazdarica htela da primi mladi bračni par, i to još sa bebom, posle dve glavne uloge na filmu - nisam imao čime da finansiram skup život u prestonici. U jesenjoj idili moravskog sela, u skromnosti roditeljske kuće, živeli smo skrajnuto i mirno - i bili smo srećni. Kao mlad glumac na početku karijere sanjao sam nove uloge - i sve češće mislio da su me svi zaboravili. Ali - ne lezi vraže. Jednoga dana u našu kuću je banuo usplahireni seoski poštar i rekao kako preko jedinog telefona u selu - neko danima zove iz Zagreba i traži Radoša Bajića? U filmskoj brzini enigma je veoma brzo rešena. „Jadran film“i Krešimir Golik, čuveni reditelj serije „Gruntovčani“, zvali su me da hitno dođem u Zagreb, kako bi na probnom snimanju odlučili da li će mi dodeliti glavnu mušku ulogu u filmu „Ljubica“- gde bi mi partnerka bila čuvena hrvatska glumica Božidarka Frajt.
I tada, u oktobru 1977. godine - u Zagrebu, prvi put ću se suočiti sa nečim za šta do tada nisam znao da postoji. Sa nacional-šovinizmom i nacionalnom netrpeljivošću za koju u Srbiji, u Šumadiji i mojoj Moravi - ni ja, ni moji vršnjaci nikada nismo čuli, ni u školi, ni u kući. Ispranog mozga, izrastao i odnegovan na lažima bratstva i jedinstva - ostao sam zatečen kada mi je posle obavljenih probnih snimanja reditelj Golik rekao: „Čuj Bajiću, ti bi mogao bit moj izbor. Na osnovu probnih kadrova moja odluka mogla bi bit da tebi dam glavnu ulogu, ali nažalost…“. Nažalost šta - pitao sam.
„Neki koji ovdje takođe odlučuju, vidjeli su da si se ti na scenariju koji si dobio potpisao ćirilicom, i to sa srednjim slovom - što je slika pravoslavlja, što se ovdje tumačit kao srbovanje, tak da nažalost, ovdje se to nekima nije… čak misle da je po srijedi prvokacija“!?
Ostao sam potpuno zblanut i zatečen. Uzalud sam reditelju Goliku objašnjavao da se uvek potpisujem na ćirilici, da u mom selu žive još dva Radoša Bajića, koji su seljaci, da nema nikakvog srbovanja, da je to deo moje navike zbog pošte i dopisivanja sa devojkama, da uvek u adresi ističem srednje slovo ili ime oca, da sam je Radoš Miloša Bajića, a sve to da ova druga dva Radoša ne bi dobijali moja pisma… Sve uzalud. Ulogu nisam dobio. Golik se trudio da bude ljubazan - objašnjavao mi je da, što se njega tiče, „da mi on vjeruje“, ali da veoma žali „što me ne može angažirat jer je stvar prilično delikatna“, rekao je i otišao. Dok je odlazio, dugo sam kroz zamagljeno staklo kafea u hotelu „Palas“gledao u kišni dan. Danas mi je sve jasno, ali tada, sa 24 godine - ništa nisam mogao ni da shvatim ni da razumem?
Od ovog događaja prošlo je skoro pola veka. U međuvremenu - imali smo još jednu hrvatsko-srpsku klanicu. Iz lijepe njihove domoljubne domovine, koja je u Jasenovcu satrla preko 700.000 Srba, pedeset godina kasnije proterano je samo u „Oluji“250.000, a u celom ludilu etničkog čišćenja skoro MILION onih koji se potpisuju ćirilicom. I nikom ništa. Nedavno, pre skarednih nacional-šovinističkih slavlja u povodu drugog mesta na šampionatu sveta u fudbalu, pre kninskih, glinskih i ostalh ustašoidnih ida u povodu „Oluje“- negde sam napisao: Da će onaj ko bude uspeo da pomiri Hrvate i Srbe zaslužiti Nobelovu nagradu za mir.
Danas, sa 100% sigurnosti tvrdim da se to nikada neće desiti. Zbog toga što ni mog oca njegov otac, ni moj otac mene, ni ja mog sina - nikada nismo učili da su Hrvati naši zlotvori i dželati koje treba klati već da su naša braća. A oni? Njihova mržnja prema Srbima je sistemska, ukorenjena, zalivana i negovana od rođenja... Svakog novorođenčeta… U tome je razlika. I razlog zašto nisam dobio ulogu u filmu „Ljubica“.
Sa 100 odsto sigurnosti mogu da tvrdim da se Srbi i Hrvati nikada neće pomiriti