Rade i drugi knjižari
Neki ljudi veruju da pisanje ima smisla jedino ukoliko čovek piše o stvarima koje je samo on
doživeo i o kojima ne bi mogao da priča niko drugi. Mogla bih da pišem o tome da smo bili jedini od svih turista kojima se predsednik obratio preko televizije tri puta za sedam dana. Nijedan Francuz,
Nemac, Crnogorac, Rus ne bi mogao da napiše ništa slično. Kao što nijedan od njihovih predsednika ne bi mogao da izjavi: ”Moji roditelji imaju 75 godina radnog staža!” Tako nešto može da kaže samo naš. I takve stvari mogu da se pričaju i prodaju samo nama. I nijednom drugom narodu na svetu.
Nijedan predsednik na svetu juče nije rekao svojim građanima: „Evo vam sad - kukajte i plačite!“
Osim naš nama. Ono što on može da kaže stvarno ne može niko drugi. Ako je to preduslov za pisanje, onda nema nikakve prepreke da počne da piše.
Uopšte nisam htela da pišem o ovome. Prošle nedelje sam na aerodromu naišla na improvizovanu knjižaru “Službenog glasnika”. Palo mi je na pamet da bih tu mogla da nađem knjigu jednog drugog izdavača o kojoj se poslednjih meseci puno i lepo priča. Dok je tražio po policama, mladić u ulozi prodavca mi je rekao da njemu taj roman ne spada među omiljene, ali da zna ljude koji ga mnogo vole i kojima je otkriće tog pisca prilično usrećilo život.
Onda je spustio ispred mene tri knjige. Ovu koju sam tražila i još dve za koje je siguran da ću ih voleti. Jedna je bila “Sramota”, Džon Maksvel Kuci (Samizdat). Druga “Na osami blizu mora”, Zoran Ferić (Booka). Kupila sam sve tri.
Onu prvu sam ostavila posle trideset strana, probaću opet neki drugi put, ovih dana nije moja. A Kuci i Ferić se uveliko u mojoj sobi ponašaju kao da oduvek tu stanuju. Razgovaramo kao da se poznajemo odranije i odlično se razumemo. Setila sam se da mi je moja prijateljica Dušica pominjala Kucija, ali za Ferića nikad pre nisam čula. Dok nas Rade nije upoznao.
Ko je sad Rade?
Rade Grbić je mladić iz knjižare sa početka ovog teksta koji verovatno misli da ga nisam prepoznala. I ovaj tekst nije o knjigama nego o knjižarima bez kojih knjižare nemaju nikakvog smisla, a sa kojima svaki prostor na najbesmislenijem mestu ima šanse da postane knjižara.
Već smo pričali o tome kako sadržaj polica za knjige može da posluži kao prečica za upoznavanje vlasnika, a ovih dana mi je palo na pamet nešto zanimljivije. Zamislite kako bi moglo da bude zanimljivo putovanje po raznim kućnim bibliotekama i otkrivanje koji knjižar stoji iza kog naslova koji se tu odomaćio.
Ovo je Aca Kothaj!
Ovo je Ivica Dolenc!
Ovo je Bata Dramičanin!
Ovo je Bane Gojković!
Ovo je Slađana Novaković!
Ovo je Aleksandar Nikolić!
Ovo je Slavka Stevanović!
Često se pominje kako se svi sećaju imena svojih prvih učitelja. Uverena sam da se isto može reći za knjižare, samo vas to nikad niko nije pitao. Pogledajte svoje police i zahvalite im se poimence. Onom koji vam je prvi otkrio Selindžera, Karvera, Agejeva, Gorana Vojnovića, nastavite dalje…
O ovome sam htela da pišem. Bez obzira što nisam jedina koja ima svoje knjižare i što je o tome mogao da piše bilo ko drugi. Da se samo setio. Kao što nije.
Ovaj tekst je o knjižarima s kojima svaki prostor na najbesmislenijem mestu ima šanse da postane knjižara