Kad počinje građanski rat?

Sudeći po naslovnim stranama srpskih tabloida, svakim danom sve je veća suštastvena opasnost da u Srbiji bukne međusrpski građanski rat. Od Radovanjskog luga i glave Đorđija Petrovića pa do premijera Zorana Đinđića, stradalog od kuršuma koji je ispalila srpska ruka - kroz istoriju smo se mlatili, hvatali za guše i ubijali. Ipak, najveća klanica među posvađanom srpskom braćom čije kosti još ratuju - desila se za vreme Drugog svetskog rata. Ako su u periodu od 1941. do 1945. antagonisti bratoubilaštva bili komunisti i ravnogorci - ko će se sedamdeset godina kasnije naći na sučeljenim stranama? Ko bi drugi nego patriotska vlast i „izdajnička“opozicija?

Šta će biti povod za razbijene glave i prolivenu srpsku krv u novom sunovratu i građanskom ratu?

U koji, kada se ovlaš zagrebe između radova permanentne kampanje prorežimskih medija, bez šansi da se prizovemo pameti, da pokažemo uzdržanost, toleranciju i nacionalnu odgovornost - izgleda hrlimo, tutnjimo i ulazimo 100 na sat? A uzroci? Kao kada se iz utrobe surogat majke rađa ništavilo - uzroci će se naći u bolnom procesu konačnog rešenje rak-rane Srbije i srpstva koje se neumitno i dramatično približava: Kosovo i Metohija! Jer biva sve jasnije da su protagonisti sadašnje srpske vlasti - ili obećali glavnim igračima u Evropi i svetu da će do to tog i tog roka rešiti kosovski problem u skladu sa njihovom voljom i politikom, ili su vođeni istorijskom odgovornošću spremni da polože ličnu žrtvu i zauvek ratosiljaju Srbiju i srpstvo gangrenozne šiptarske pošasti - tako što je amputirati? Jer o bilo kakvom suživotu - nema ni govora. Bez obzira na to što i vrapci znaju da Šiptari neće stati? Da ubrzano kupuju stanove i nekretnine po Nišu, a mlade Šiptarke se tobož na proputovanju sve više porađaju u Novom Pazaru, Tutinu, pa čak i u Kraljevu - o tome se govori ispod žita!? O Preševu, Bujanovcu i Medveđi - i da ne govorim.

Nažalost, slutim da je posredi ovo prvo. Naprosto - peščani sat curi, data reč se mora otpoštovati, tim pre što je kolateral za istu, tobožnji ulazak u Evropsku uniju. U koju nas, usuđujem se da iznesem svoje lično građansko mišljenje neće primiti - ni u so da se pretvorimo? Ili makar - sve dok šurujemo sa Rusima? Ukoliko A. V. ne pođe za rukom, da poput Josipa Broza - sedi na dve stolice istovremeno?

U tehničkom smislu povod za početak drugog građanskog rata - biće dan kada se više ne bude imalo kud! Kada neko ispred vlade Srbije i srpstva bude morao da stavi potpis na bilo kakav dogovor sa Albancima? Koji zasigurno neće biti „evo, izvinite… mi vraćamo Srbiji sve ono što joj po Ustavu pripada“? Dakle, ako Srbija nešto i uspe da izvuče - mnogostruko više će morati da da, da prizna i da potpiše. To je i vrapcima jasno - i o tome dosta javno i bez uvijanja sve više govori i predsednik Srbije. Kosa mi se diže na glavi, krv mi se ledi u žilama, što zlokobno slutim da će taj dan biti dan D ne za Srbiju - već u Srbiji!

Umesto najavljenog unutrašnjeg dijaloga o KiM - dobili smo destrukciju, opstrukciju i unutrašnji rat. Da li to stvarnom neprijatelju ne možemo ništa - pa u nemoći sami sebi oči vadimo? Ipak, možda će se neko prizvati pameti? Možda je moguće stornirati ludilo? Da Srbija, srpska vlada, predsednik Srbije, mediji, tabloidi, političke organizacije, opozicioni prvaci, funkcioneri i vodeće ličnosti vladajućih partija, SPS i SNS - prestanu da duvaju u vatru srpskih podela i najavljuju novi građanski rat. Da dok se ne reši pitanja KiM - proglase primirje! Da zakopaju ratne sekire. Da proglase moratorijum na uvrede i mržnju. Da uz minimum nacionalne odgovornosti svi sednu za sto! Da u nacionalnom konsenzusu reše pitanje KiM - pa, nek onda nastave po starom. Da učine nešto za Srbiju. I pozicija i opozicija. Da se probude iz sna, da odagnaju sujete, taštine, ideološke razlike i netrpeljivosti. Da shvate da se Srbija i srpstvo nalaze u jednom od najdelikatnijih i najtežih trenutaka u savremenoj istoriji.

Ako već nije kasno?

Umesto unutrašnjeg dijaloga o KiM - dobili smo destrukciju, opstrukciju i unutrašnji rat