Totalna obmana

Ministar vojni reče juče na televiziji sa koje ne izbiva da je uvođenje obaveznog vojnog roka politička i ekonomska odluka, a da je, kada je reč o raspoloženju nacije, ogromna većina za to. Za sve nas, a posebno za Vojsku Srbije bilo bi najbolje da ministar Vulin sedne u onaj nevidljivi avion i da leti par meseci - da svi počinemo malo od njega. Ili je bolje rešenje da se odmah prijavi za šestomesečnu obuku, pošto nije kad mu je bilo vreme, i ukoliko posle nje profesionalni generali kažu da je postao primeran vojnik, da sve nas sprema za rat.

Jer kao uzorni Titov pionir, ispravno juče zaključi: „Da biste izbegli rat, morate se spremati za njega.“Mi smo se opredelili za koncept totalne odbrane, kaže i pojasni da „to znači da cela zemlja u slučaju rata učestvuje u odbrani svoje zemlje, ali kako da učestvuje kada je nismo obučili za to“.

Pozvao se i na predsednika države koji je prepoznao dva velika problema - popunu vojske i obuku stanovništva. Zato je u pravu ministar kad kaže da je to politička i ekonomska odluka. Politička je zato što zabijamo glavu u pesak i ne rešavamo glavni problem: popunu vojske. Zašto mladi ljudi neće da budu profesionalni vojnici? Mali broj njih verovatno i zbog toga što je ministar vojni Aleksandar Vulin, a većina zato što je slabo plaćen a težak i odgovoran posao.

Ne očekujem od ministra da nam objasni zašto je to ekonomska odluka, ali mogao je i po tom pitanju da da skromni doprinos. Kad su onomad na sednici Vlade Srbije odobravali pare za podizanje jarbola u Beogradu i najavili slične po drugim mestima, mogao je da vojnički drekne: Ne dam pare, od njih mogu da kupim čizme svim profesionalnim vojnicima.

Kad smo već kod para, mogao je i ministar obrazovanja Mladen Šarčević da se pobuni i kaže da su te populističkopatriotske investicije besmislene i da je bolje da te pare da (zasluženo) nastavnicima i profesorima, pa da škola ne počinje sa skraćenim časovima.

S druge strane, vidim da ministar policije Nebojša Stefanović nema problema da popunjava policijske redove, najavi juče prijem 1.000 ljudi. Siguran sam i da su oni dobro obučeni, a nema ih malo, da učestvuju u „totalnoj odbrani“zemlje.

I za kraj komentarisanja ovonedeljnih događaja, ne mogu da preskočim najvažniju i sveprisutnu temu: Kosovo. Zagovornici ideja razgraničenja Aleksandar Vučić i Hašim Tači na domaćem terenu nailaze na sve veći otpor, ali je naš predsednik u daleko boljoj poziciji jer ima dvotrećinsku podršku u parlamentu i natpolovičnu kod građana. Za Tačija nisam siguran da ima podršku i svoje stranke. Zato se mi uzdamo u podršku toj ideji kod velikih sila, pre svega SAD. Računamo da bi američka administracija mogla da prisili Prištinu da prihvati rešenje koje dogovore Vučić i Tači. Kosovskom predsedniku ne pomaže čak ni to što u zalog nudi Preševo, Medveđu i Bujanovac.

Za briselsku administraciju, međutim, postoji samo jedna tema - pravno obavezujući sporazum i naumili su da ga proguraju pre nego što im istekne mandat (izbori za Evropski parlament su iduće godine). Da li će glavni pregovarači uspeti da na sto stave i temu razgraničenja, saznaćemo već početkom septembra.

Čini mi se da u to u potpunosti ne veruje ni predsednik Srbije: „Ako nam ne daju ništa, šta da radimo... Ja ako smem da prognoziram - tako će i biti“, rekao je Vučić. Ili nas to već priprema da nam uskoro saopšti da je u neravnopravnoj borbi sve pokušao i da nismo mogli dobiti više od sitnih korekcija granica.

Reče još: „Ako možemo da se dogovorimo, dobro, ako ne, opet dobro". Lično ne vidim u ovom drugom ništa dobro.

Mogao je da vojnički drekne: Ne dam pare, od njih mogu da kupim čizme svim profesionalnim vojnicima