Čudili su se što igramo fudbal jedan na jedan
Bežali smo iz spavaonice da bismo slavili Božić, igrali fudbal u vojničkim čizmama, igrali šah i spavali na otvorenom, na snegu, na minus 25, prisetio se Fikret Demiri vojničkih dana provedenih u kasarni sa predsednikom Srbije.
Fikret je u Kosovskoj Mitrovici dočekao Vučića prvog dana njegove posete Kosovu i Metohiji. Vučićev saborac iz vojničkih dana trenutno radi u Vladi Kosova, kao pravnik i Ministarstvu kulture, a živi u Gračanici.
- Služili smo ‘88. godine u Jedinici za specijalne namene. Ta jedinica je bila namenjena za brzo dejstvovanje na teritoriji cele SFRJ. Obuka je bila neprestana, i teška svih 12 meseci. Zakletvu smo polagali u Sarajevu, a kasarna nam je bila u Lukovici. Išli smo na marš od 20 kilometara na temperaturi od minus 25, na 1.500 metara nadmorske visine... Najviše se Vučića sećam po tome što smo stalno igrali šah, kao i da nije voleo da gubi, i da je često bio remi. Preslišavali smo se ko bolje zna engleski. Njemu se preziva kao ti. a on mi je bolje išla gramatika, meni akcenti. Vučić je bio uvek spreman da nas nasmeje i ohrabri - priseća se Fikret Demiri.
Obojica su, kako kaže, bili zagriženi za fudbal.
- Često smo igrali fudbal, jedan na jedan na poligonu, i to u vojničkim čizmama. Nismo se štedeli, često je bilo udaranja tim teškim čizmama, ja sam bio sitniji, ali nije bilo popuštanja. Ostali iz jedinice bi nas gledali i čudili se - kaže Demiri. Dodaje da ih je u ekipi bilo četvorica, nerazdvojnih.
- Vučić, Zlatko Binovski iz Prilepa, Dragan Pajić iz Despotovca i ja. Često smo i bežali, neko zbog kafane, neko zbog devojke. Delili smo hranu, ja sam im lično pravio limunadu kako bi sprali onu masnu vojničku hranu. Uvek sam u rancu imao limun i šećer, a pošto moji imaju poslastičarnicu, znao sam kako se pravi dobra limunada priča Demiri.
Priseća se i anegdote vezane za gledanje dnevnika. - U vojsci je bilo obavezno da u pola osam gledaš
dnevnik. I tako, na RTV se pojavi novinarka, piše da je Angelina Vučić. Ja mu kažem: „Vidi, ona se preziva kao ti.” A on mi odgovara: „Pa to mi je majka”. Smejali se svi. Onda dođe njemu paket za Božić, a tad je bila zabranjena religija. Ipak smo ga proslavili, pobegli smo iz spavaonice i na vojničkoj pisti slavili Bozić. A moja majka je plela rukavice i meni
i njemu - kaže Demiri.
Jednu scenu, kaže, nikad neće zaboraviti.
- Jedne noći, na minus 25, ležimo svi na snegu u opštini Kalinovik. Iznad nas mesečina, toplije u frižideru nego napolju. I kaže nas drug Zlatko: „Imate metak drugari? Skratite mi muke.” Mi se od muke nasmejemo, i ohrabrimo ga: „Zare, izdrži!”.