Sušenje voća je posao budućnosti, posebno šljiva

Radišu Mirića (41) iz Lopatnja kod Osečine ne brine cena sirove šljive jer on zna unapred da će ceo rod sa tri hektara pod voćem završiti u sušari. Brine ga samo kad ne rodi.

Bude i loših godina u Podgorini, ali poznati voćarski kraj sa milion stabala šljive retko izda. Ako je cena sirove „kraljice voća“niska, osuši sve što ne ode za rakiju. A onda može da čeka kupce.

- Ako godina nije kao prošla, onda se isplati sušiti. Mada, ja sam i prošle godine sušio, ali nisam imao tako veliku zaradu. Mada, nisam ni izgubio. Činjenica je da sa voćem ume da bude problem na tržištu jer nema zagarantovane cene i otkupa, zato sušenje ima svoje prednosti. Tada ne mora da se žuri sa prodajom. Ja godinama sušim šljivu i onda prodajem priča Radiša.

Tako rade mnogi u Podgorini. Polovina godišnje proizvodnje suve šljive u Srbiji - oko 3.000 tona proizvede se ovde. Trećina srpske proizvodnje završi na stranom tržištu. Prema podacima Zavoda za statistiku, kupci ovog tradicionalnog srpskog proizvoda su iz Hrvatske, ali i Turske, Holandije, Nemačke, Češke, Rusije... Od izvoza suve šljive u 2013. godini Srbija je prihodovala više od dva miliona evra. U Osečini ima 160 mini sušara i 27 industrijskih tunela za sušenje šljive.

Kada od roda zemlja „poplavi“a otkupna cena bude ponižavajuće niska, kao ove godine, kada je za samo godinu dana sa rekordnih 45 srozala na između 10 i 15 dinara za kilogram madžarke i čačanske lepotice, Radiša primenjuje plan B. Tada sva količina nacionalne voćke završi na lesama u sušari.

- Otkupna cena šljive na početku sezone bila je niža čak tri puta nego prošle godine, tako da smo sve osušili. Cena suve šljive je oko evro sa košticom, dok je bez koštice duplo skuplja. Ja sam jednom, kada je šljiva bila deset dinara, osušio i prodao po evro i po. Kupovao sam od drugih proizvođača i sušio. Sušaru smo kupili pre 25 godina. Tada je to bilo veliko ulaganje jer je kapaciteta 1.000 kg. Košta oko 14.000 evra, ali sušenje šljiva može da se počne u znatno manjim sušarama koje ne zahtevaju hale, već mogu da stanu i pod neku nadstrešicu ili manju prostoriju, priča iskusni podgorski proizvođač.

Kako objašnjava naš sagovornik, prošle godine najviše je zaradio od sušenja stare sorte kruške Takiše.

- Sušio sam kruške i prodao ih po ceni suve šljive. To je dobra zarada jer to voće može jeftino da se kupi, a ja imam svoje - objašnjava Mirić.

Pojedini su se okušali u proizvodnji čokoladirane šljive. Početno ulaganje sa novim mašinama je oko 12.000 evra, ali je biznis unosniji, naročito ako se izvozi.

Za sektor prerade voća i povrća obezbeđena je i podrška kroz nacionalne mere, a poljoprivrednim proizvođačima su na raspolaganju i IPARD fondovi.

Proizvođači voća koji imaju više od dva hektara pod jagodičastim voćem ili preko pet pod ostalim voćem, kao i proizvođači koji imaju više od pola hektara pod plasteničkom proizvodnjom povrća ili više od tri hektara pod proizvodnjom povrća na otvorenom mogu da apliciraju za sredstva iz IPARD-a.

Oni koji imaju manje površine mogu da apliciraju za sredstva iz nacionalnih mera. Najviši ukupan iznos podsticaja je 3,5 miliona dinara, a mogu konkurisati za nabavku opreme i uređaja za sušenje, zamrzavanje, preradu, punjenje i pakovanje voća i povrća, nabavku opreme za proizvodnju vina, rakija i drugih alkoholnih pića, kao i opreme za degustacione sale, održavanje, nabavku laboratorijske opreme i dela prerađivačkog pogona.

“Jednom sam, kada je šljiva bila deset dinara, osušio i prodao po evro i po”

ako je cena šljive niska, radiša osuši sve što ubere, Čak kupuje i od druGih seljaka. saMo u oseČini iMa 160 Minisušara i 27 industrijskih tunela za sušenje voća - Od jednog vagona (tona) ja dobijem 300 kilograma i potrošim kubik drva tokom danonoćnog sušenja. Tako da može duplo više da se zaradi, ako se ne računa radna snaga - kaže Radiša Mirić, napominjući da je zarada višestruka ako se suši šljiva bez koštice. Takav proizvod je na tržištu duplo skuplji, a samo je početno ulaganje veće.