6aOi 5XQi Razgovori sa prijateljima
TE VEčERI SMO Nik i ja za stolom sedeli jedno pored drugog. Posle večere, Melisa je otvorila još jednu flašu vina. Nik se nagnuo ka meni da mi pripali cigaretu. Zatim je ugasio šibicu i ruku opušteno prebacio preko naslona moje stolice. Niko nije obratio pažnju na to, u stvari to je verovatno delovalo sasvim normalno, ali ja uopšte nisam bila u stanju da se fokusiram. Ostali su razgovarali o izbeglicama. Evelin je stalno ponavljala: neki od njih imaju diplome, ti ljudi su lekari i profesori. I ranije sam primetila da ljudi vole da naglašavaju da su izbeglice obrazovani ljudi. Derek je rekao: hajde dobro za ostale, ali zamislite da lekarima zatvorite vrata. Pa to je sumanuto.
A šta treba? pitala je Bobi. Da im otvorimo vrata samo ako imaju diplomu medicinskog fakulteta?
Evelin je rekla da Derek nije tako mislio, a onda je Derek prekinuo Evelin rekavši nešto o zapadnom sistemu vrednosti i kulturnom relativizmu. Bobi je rekla da univerzalno pravo na azil predstavlja sastavni deo zapadnog sistema vrednosti, ako tako nešto uopšte postoji. Pritom je prstima u vazduhu iscrtala znakove navoda.
To je naivni san o multikulturalizmu, prokomentarisao je Derek. Žižek je odličan u tome. Pa ima razloga zašto postoje granice.
Apsolutno ste u pravu, rekla je Bobi. Samo što se nećemo složiti koji su to razlozi.
Nik je prasnuo u smeh. Melisa je pogledala u drugu stranu, kao da je tema razgovora nimalo ne zanima. Ispravila sam ramena, osetivši dodir Nikove ruke na svojim leđima.
Svi smo mi ovde na istoj strani, rekao je Derek. Nik, hajde podrži me, ti si beli muški tlačitelj.
Ja se slažem s Bobi, rekao je Nik. A da sam tlačitelj tu nema dileme.
Bože sačuvaj, rekao je Derek. Kome još treba liberalna demokratija? Možda bi bilo bolje da prvo srušimo Parlament pa onda da vidimo šta ćemo dalje.
Znam da karikiraš, rekao je Nik, ali to u stvari i nije toliko besmisleno.
Otkad si ti postao tako radikalan? umešala se Evelin. Previše vremena provodiš sa studentima, pa su ti njihove ideje udarile u glavu.
Melisa je otresla pepeo cigarete u pepeljaru koju je držala u levoj ruci. Licem joj je prošao osmeh, mada nekako nezgrapno.
Čekaj, Nik, pa ti si se nekad zaklinjao u policijsku državu, rekla je Melisa. Otkud sad ova promena?
Ti si pozvala studentkinje da letuju s nama, ne ja, odgovorio je. Nisam bio u stanju da se oduprem.
Sela je i pogledala ga kroz tanku koprenu dima. Podigao je ruku sa naslona stolice i ugasio cigaretu u pepeljaru. Atmosfera je osetno zahladnela a ja sam sve videla u tamnijim bojama.
Jeste svratili danas do jezera? pitala je Melisa.
Jesmo, na povratku, rekao je Nik. Franses je izgorela na suncu, ubacila se Bobi.
U stvari nisam baš izgorela, ali su mi lice i ruke pocrveneli pa me malo peku. Slegla sam ramenima.
Bobi je bila zapela da se skine i da se okupa gola, rekla sam. Tužibabo, rekla je Bobi. Sram te bilo. Melisa je i dalje gledala u Nika. Njemu to izgleda nimalo nije smetalo. Pogledao ju je i nasmešio se, spontano i neizveštačeno. S tim osmehom na licu bio je baš lep. Zavrtela je glavom, kao da je zbog nečega preneražena ili ogorčena, pa okrenula glavu u drugu stranu.
Te smo noći svi kasno legli, bilo je oko dva sata posle ponoći. Nekih petnaest ili dvadeset minuta ležala sam u krevetu u mraku, osluškujući tihu škripu patosa na spratu i zvuk vrata koja se zatvaraju. Nisu se čuli nikakvi glasovi. Iz Bobine sobe nije dopirao ni najmanji šum. Pridigla sam se u krevetu i sela, a onda ponovo legla. Pomislila sam da se popnem uz stepenice i da odem po čašu vode, iako nisam bila žedna. Čak sam samu sebe htela da ubedim da sam žedna zato što sam za večerom pila vino, kao da bi me neko mogao propitivati šta tražim na spratu. Ponovo sam se pridigla u krevetu, opipala sam sebi čelo, nisam imala temperaturu. Tiho sam se izvukla iz kreveta i popela se uz stepenice, u svojoj beloj spavaćici sa dezenom sitnih ružica. Svetlo u kuhinji bilo je upaljeno. Srce je počelo da mi lupa veoma jako.
Nik je stajao u kuhinji i oprane čaše za vino sklanjao u kredenac. Pogledao me je i rekao: hej, zdravo. Istoga časa, kao da recitujem pesmicu koju sam naučila napamet, odgovorila sam: htela sam da popijem čašu vode. Napravio je grimasu, kao da mi ne veruje, ali mi je ipak dodao čašu. Sipala sam vodu i stala pored frižidera. Voda je bila mlaka i osećala se na hlor. Nik mi je zatim prišao i rekao: eto, nema više čaša za vino. Stajali smo tako i gledali se. Rekla sam mu da se totalno izblamirao, a on je rekao da mu je to bilo „apsolutno jasno“. Spustio mi je ruku na struk a moje se telo samo nagnulo prema njegovom. Uhvatila sam ga za kopču na kaišu i rekla: možemo da spavamo zajedno ako hoćeš, ali da znaš da ovo radim sa ironijskom distancom.