Nisu svi ljudi digli ruke od sebe
Svaki razgovor koji se danas vodi o poeziji počinje od zaključka da se poezija čita sve manje, ili da se ne čita nikako, a od zaključka da se poezija ne čita logično se stiže do pitanja zašto se ona uopšte i piše, reči su našeg akademika
KNJIGA “LJUBOMIR SIMOVIć” Bogdana A. Popovića, objavljena u antologijskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti (Izdavački centar Matice srpske), o ovom velikom pesniku bila je povod da Simović odabere i pročita na promociji nekoliko svojih pesama. Reč je o 93. knjizi u prestižnoj i za kulturu nemerljivo važnoj pomenutoj ediciji i prvoj o živom književniku. Upitan da za naše čitaoce odabere tri pesme, rekao je:
- “Kvantaška pijaca”, “Obala Dunava kod Vinče” i “Uporišna tačka”.
Trenutak zatim je dodao:
- I odabrao sam ih tim redom.
A svojevremeno, što je zabeleženo i u njegovoj knjizi “Titanik u akvarijumu”, o peziji je rekao i da je prati mnoštvo predrasuda, koje rađaju neznanje i neupućenost.
- Neretko se srećemo sa uverenjem da je poezija nešto ekskluzivno, nešto za upućene i posvećene, nešto što nema veze ni sa našim životom ni sa našim jezikom. Neko će već pri prvom dodiru s poezijom zaključiti da je ona nešto prevaziđeno, i otpisaće je za sva vremena. Pravi razlozi za ravnodušnost prema pesništvu su, čini mi se, mnogo obziljniji: ljudi ne čitaju zato što ne osećaju potrebu za percepcijom drugačijom od konvencionalne. Zato što ne osećaju potrebu da vide nevidljivu, i da otkriju nepoznatu stranu stvari. Davno sam napisao, i mnogo puta sam ponovio: “Znajući šta od poezije dobivam ja, koji je čitam, znam šta gube oni koji je ne čitaju.“
Napomenuo je pri tom da su mnogo zabuna o poeziji, pa i mnogo štete stvorili i neki tumači poezije.
- Ipak, rekao bih da su nezainteresovanosti za poeziju najviše doprinosili pisci rđavih stihova. Raša Popov je objavio zanimljivu knjigu, iza čijeg se provokativnog naslova “Kako napisati najgoru pesmu” krije mnogo dragocenih istina, korisnih i za pesnike i za čitaoce. Podozrenje koje osećam prema terminima ustaljenim u školskim teorijama književnosti neretko osećam i prema nekim terminima avangarde. Uključujući i same termine avangarda i avangardno. Od onog što mi se nudilo kao avangardno često sam dobijao manje nego što sam očekivao: uvek sam očekivao nešto avangardnije. Avangardno je najčešće bilo šokantno i provokativno, čak i fascinantno, ali ja od poezije ne očekujem da me šokira i fascinira nego da me odvede tamo gde nisam bio. Istakao je potom: - Tamo gde drugi kažu “avangardna” ili “moderna” poezija, ja koristim jedan termin koji ne zvuči nimalo učeno: ja kažem “živa poezija“. Živa u jeziku, živa u problemu, u motivu, u slici, živa u izrazu, živa u otkriću, živa u činjenici da kazuje i otkriva nešto čega pre nje nije bilo! Pesma ništa ne sme da popravlja. Mora da otkriva. Da bi se otkrilo to “nešto drugo” i novo, i da bi se stvorio neki novi jezik i izraz, treba gledati sve, slušati sve, čitati sve. Kad kažem sve, ne mislim samo na sve pesnike. Mislim na sve jezičke nivoe, od pijace i ulice do Džojsa ili Muzila, od uličnih grafita do Ilijade i Odiseje. A šta želim da nađem čitajući i slušajući to beskrajno i nepregledno sve? Mislim na ono što je napisao pesnik Kantosa: “U izučavanju fizike počinjemo od jednostavnih mehanizama, od poluge, ćuskije, oslonca, kotura i strme ravni, i sve to je korisno kao što je bilo i u času kada je pronađeno.” Po mom osećanju, pesnik traži slike i simbole koji će u poeziji biti ono što su u fizici poluga, oslonac, kotur i strma ravan. Tražeći ono što neće biti “korisno” i “novo” samo jednom, samo prvi put. Što će uvek da nas vodi tamo gde nismo bili. A tamo žele da stignu i neki čitaoci. Nisu svi ljudi digli ruke od sebe.