U susret svetu bez ljudi

Ovogodišnji Bitef, koji se pod sloganom “Svet bez ljudi” održava od 13. do 22. septembra na beogradskim scenama, obuhvata u glavnom programu deset predstava koje dolaze iz devet zemalja

PO REčIMA SELEKTORA i umetničkog direktora Ivana Medenice, pomenuti slogan odražava svojevrstan zajednički imenitelj datih teatarskih ostvarenja jer u njima pulsira pozorišno preispitivanje vremena u kome živimo, u kome pod okriljem neoliberalne demokratije i pljačkaške prakse kapitalizma buja desni populizam, autoritarnost, poražavanje i slobode i prava... Odnosno vivisekcija sveta koji poražava život, sveta bez (pravih) ljudi. Nije mu, kaže, ta društvena rak-rana kao tema bila unapred određen cilj. Naprotiv, iznedrio je to uvid u ono čime se svetski teatri bave i što prepoznaju kao žarišne tačke života našeg nasušnog. Sa umetničke tačke gledišta tri predstave preispituju teatar bez glumaca, svet pozorišne predstave bez ljudi.

U danu prologa (13. septembar) slovenačka predstava “Odilo.

Zatamnjenje. Oratorij” Dragana Živadinova (Slovensko mladinsko gledališče, Centar “Kino Šiška”, Ljubljana) umetnički snažno govori o povampirenju nacizma. Kroz priču o autentičnoj ličnosti, bliskom Hitlerovom saradniku Odilu Globočniku a kroz spektakularne rituale, koji su rekonstrukcija nacističkih mitinga, reditelj se obračunava sa duhom Globočnika i njemu sličnih, kako danas ne bi oživeo.

Bitef 14. septembra otvara

“Svita br. 3 Evropa” Žorisa Lakosta (Ešel 1:1, Pariz), francuskog reditelja koji je pre dve godine dobio specijalnu nagradu žirija i nagradu publike. Bazirana na “Enciklopediji reči” i uzbudljivoj muzici, predstava daje presek stanja u svim zemljama – članicama EU kada je reč upravo o poštovanju evropskih vrednosti. Prepliću se uznemirujuće propovedi, sramne izjave, standardizovani razgovori za posao, treninzi za lični razvoj, javna poniženja, govor mržnje, trabunjanja o zaverama… Sadržaji koji nas svakodnevno zasipaju izazivajući stid, gađenje, ljutnju ali i bespomoćnost. Da li umetnost može pomoći?

Sledi “Bolivud” Maje Pelević (Narodno pozorište Beograd). U formi “treš mjuzikla”, koji se poigrava sa ikonografijom kiča, nižu se nadrealni a zapravo vrlo realistični momentri srpske tranzicije. Ukratko, život stanovnika u malom mestu menja dolazak velikog bolivudskog producenta koji hoće da kupi malu, devastiranu

fabriku. A u trci za posao, pod okriljem divljih privatizacija i lažnih obećanja, ljudi će pokazati najgori deo sebe. Komično, raspevano i prepoznatljivo.

Nemačka predstava “Gorki –

Alternativa za Nemačku” Olivera Frljića (Teatar “Maksim Gorki” Berlin) postavlja pitanje da li (taj) teatar može da bude – sa svojim levičarskim programom – društvena alternativa u savremenoj Nemačkoj. Jer, i nemačko društvo snažno boluje od skretanja udesno, a što potvrđuje činjenica da je na poslednjim izborima, prvi put posle Drugog svetskog rata, u Bundestag ušla partija ekstremne desnice koja se upravo zove Alternativa za Nemačku. Na originalan način predstava se bavi i činjenicom da se danas, ne prvi put u istoriji, suočavamo sa situacijom u kojoj antidemokratske sile osvajaju vlast demokratskim putem, a, zatim legitimno zavode autoritarnu diktaturu.

U glavnom programu je još jedna predstava Olivera Frljića

”Šest lica traži autora”, rađena po poznatom Pirandelovom delu (Satirično kazalište “Kerempuh”, Zagreb), koja se beskompromisno bavi hrvatskom desnicom. Na početku glumci na sceni ne pripremaju (kao u drami) jedan drugi Pirandelov komad, već satirični igrokaz čiji su junaci stvarni protagonisti hrvatske desnice danas. Nakon punokrvnog uvoda čvršće se vezuje za poznatu Pirandelovu priču, ali je preispitivanje ekspanzije desnice u Hrvatskoj (a moglo bi biti i bilo gde drugo) i dalje ključna nit predstave.

Teatar NO99, koji dolazi sa predstavom “NO43 Prljavština”

(Talin, Estonija), slovi da bi mogao biti otkriće za publiku 52. Bitefa. Pozorište iz Estonije do sada nije nastupalo na festivalu, a reč je o predstavi u kojoj dеset glumaca izvode, u ringu ispunjenom blatom, od scena iz svakodnevice do onih koje su hrišćanske alegorije. Komične i apsurdne one su i globalna metafora raspada savremenog sveta koji se “valja u blatu”. I upravo ona uvodi u dane Bitefa bez glumaca na sceni.

Koncept, tekst i režiju predstave “Večna Rusija” potpisuje Marina Davidova (HAU Hebel am Ufer, Berlin) a reč je o instalaciji koja kroz lavirint raštrkanih soba vodi putevima ruske političke i kulturne istorije od Oktobarske revolucije do našeg doba. Svojevrsna konstanta je neprestana napetost između osvajanja slobode i povratka na njen gubitak, revolucije i restauracije, društveni progres i regresija.

Instalaciju PA’AM (Tela Aviv, Izrael) Nadiva Barnea grade apstraktni dokumentarni video-radovi montirani na osam visećih televizora, koji poprimaju karakter živih izvođača, a koje prate glasovi što govore intimne, fragmentarne, setne… ispovesti čiji je sadržaj kontemplacija o gubitku bližnjih, osećanju krivice, odnosima dece i roditelja, globalnim nesrećama od Holokausta do savremenih misterioznih eksplozija.

Švajcarska predstava “Zaostavština,

komadi bez ljudi” koju potpisuju Štefan Kegi i Dominik Iber (Rimini Protokol) zaokružuje celinu od tri instalacije na ovogodišnjem Bitefu. Reč je o instalaciji s nekoliko soba oblikovanih dokumentarnom građom, a u svakoj od njih publika otkriva način na koji određeni ljudi zamišljaju sopstvenu smrt… Jedna žena pred smrt ostvaruje svoj veliki san, jedan otac se obraća ćerki, jedan naučnik ispituje tehničke aspekte sopstvene smrti, jedan stanovnik Ciriha turskog porekla vidi svoju smrt kao povratak domovini…

Bitef zatvara “Rekvijem za L”

Alena Platela (Le ballets C de la B, Belgija). Predstava obuhvata muzičku partituru Fabricija Kasola – koja spaja Mocartov Rekvijem, afričku i druge muzičke tradicije – kao i Platelovu kompoziciju koja je minimalistički pogrebni ritual u kom se takođe prepliću različite tradicije a izvodi ga ansambl sastavljen od Afrikanaca. Obred je posvećen autentičnoj, nepoznatoj ženi bele rase čiji se poslednji sati života, pa i sam kraj, vide na video radu u pozadini. U kontekstu 52. Bitefa predstava je i “crno opelo” za “beli svet” koji je sam sebe do grobne rake doveo upravo žarišnim tačkama današnjice.

Sa umetničke tačke gledišta tri predstave preispituju teatar bez glumaca, predstavu bez ljudi. I kakav je to svet bez ljudi...