Samo lažne vesti su dobre

(Jutros je na društvenim mrežama objavljen deo intervjua Marka Đurića iz emisije “Slobodno srpski”: Marko Đurić: “Ove godine će se u Kosovskoj Mitrovici roditi sto beba više nego prošle godine.” Budimir Ničić: “Otkud znate?”

Marko Đurić: “Znam, bio sam tamo.”)

Ovo su bile poslednje reči izgovorene u emisiji pre nego što je došlo do raspada sistema. Dok se novinar uzalud trudio da zadrži ozbiljan izraz lica i nastavi sa pitanjima, neko u studiju nije izdržao. Na snimku se ne vidi ko je prvi prasnuo u smeh, kamerman ili neko od Đurićevih savetnika, ali se potom više niko nije mogao zaustaviti.

“Puko je od smeha” - nema preciznijeg opisa šta se u sledećem trenutku desilo sa Đurićem. Moj utisak nema nikakve veze sa komentarima: “Evo kakvi nam vode državu”, “sramota da ovakav čovek bude na čelu Kancelarije za KiM”, “hitna ostavka”...

Naprotiv, mislim da nama baš takvi ljudi trebaju. Moj utisak je da je Đurić svojim ekstatičnim, katarzičnim smehom dao ostavku ne samo na fiktivnu funkciju direktora Kancelarije za KiM, nego na sva pretvaranja, glumatanja i preuzimanja obaveze da izgovara besmislice koje mu je neko drugi uvalio. Mogu da zamislim samo jednog čoveka za koga bi mogla da bude loša vest što je Marko pred kamerama pukao po svim šavovima i pokazao se kao živ čovek nedorastao zadatku da obmanjuje, ne obazirući se na savest i stvarnost. Zašto bi iko drugi osim tog jednog bio razočaran što se ispostavilo da Marko nije savršeni robot bez mozga, krvi i mesa?

Ima onih koji misle da je poseban skandal što je direktor Kancelarije za KiM pukao od smeha baš na temi budućnosti srpskog naroda i baš u studiju u Čaglavici. Ali ko, osim robota, ne zna iz iskustva da nervni slom od smeha ne bira kad će da se desi, a da se nimalo retko dešava na sahranama. Stvarno vam se to nikad nije desilo?

U psihijatriji se takve reakcije prepoznaju kroz termin “okidač”. Pa, šta je zapravo bio “okidač” da pukne čovek koji je poslušno izgovarao “5:0”, uzeo na svoja leđa ceo voz, pristao da ga vode vezanih ruku iznad presavijene kičme, nastavio da izjavljuje i pošto su ga izigrali oni koji su mu rekli da izjavi da nema nastavka pregovora u Briselu dok se ne otkrije ubica Olivera Ivanovića?

Jednostavno je: “okidač” je bilo novinarsko pitanje! Pošto je Đurić najozbiljnije izneo podatak da će u Mitrovici biti rođeno 100 beba više, novinar Ničić je pitao: “Otkud znate?”. Da nije bilo tog pitanja, ništa se ne bi desilo. Ne bismo bili u prilici da svojim očima vidimo da je čovek jači od robota. I što je mnogo važnije, ne bismo bili svedoci da bez obzira na sve obuke, nijedan Marko ni Janko nikada neće naučiti odgovor na zdravorazumsko pitanje. Ne bi bilo lepo da se ispostavi da je problem u tome što su novinari obučeni da takva pitanja ne postavljaju.

Da nije bilo novinarskog pitanja, ne bismo bili u prilici da svojim očima vidimo da je čovek jači od robota