Plakanje – dar božji

Mogli bismo, uslovno govoreći, razlikovati tri vrste plakanja: fiziološko, psihološko i duhovno. Fiziološko plakanje izazvao je neki jači fizički bol, zatim neko oboljenje ili staračka atrofija suznih žlezda. Psihološko plakanje je najčešće i najpoznatije

Čovek plače kada ga boli duša, a za takav bol razloga ima svakodnevno. Neko blizak je teško bolestan ili je umro; uvređeni smo od strane drugog; prisustvujemo tuđem bolu i plakanju; čuli smo ili smo prisustvovali nekoj prirodnoj katastrofi ili saobraćajnoj nesreći i tako dalje i tako dalje.

Najređe, a najplemenitije je duhovno plakanje. To je plakanje u kome učestvuje manje duša, a više duh. To može da bude plakanje u crkvi za vreme liturgije, ili plakanje pri slušanju neke poznate duhovne muzike (Bahove kompozicije, Betovenove ili drugih velikih, mahom religioznih kompozitora).

Čovek može da proplače i pred nekom slikom velikih slikara romantike, baroka, renesanse, ili i novijeg doba (setio sam se fra Anđelika u Firenci, Leonarda, Mikelanđela i mnogo drugih, mahom religioznih velikana među slikarima). Vizantijske i naše freske u manastirima mogu takođe da izazovu kod duhovno osetljivih i religioznih ljudi istinske suze (dovoljno je setiti se Raspeća u manastiru Studenica).

Vredno je setiti se Hristovih reči iz propovedi na Gori: „Blago onima koji plaču jer će se utešiti.” Dok i fiziološko i psihološko plakanje mogu da budu dugotrajni i često bezutešni, duhovno plakanje, iz bilo kog razloga, pojačava našu veru i nadu. Posebno je važno duhovno plakanje zbog sopstvenih grehova (a tek plakanje zbog grehova drugih!).

Ovakvo plakanje kao da obuhvata i ono psihološko plakanje, čak nekad i fiziološko. Prepoznati sopstveni greh koji je čovek činio ili i dalje čini može biti u iskrenosti tako snažno doživljeno da su zbilja sva tri vida plakanja prisutna u jednom jedinom vidu – duhovnom. Duhovne suze jedine su koje čiste čoveka, čine ga boljim, a onda pomažu drugim ljudima da i oni postanu bolji. Prepodobni otac Justin Popović u divnoj knjižici “Evanđelska blaženstva” (manastir Ćelije, 2000. i kasnije ponovljena izdanja) piše: “U ovom tužnom i setnom svetu dar suza je najdirljiviji i najdivniji dar. Plakanje nad tužnom tajnom svetova - dato je samo izabranima. A kroz najizabranije - proplakala je sva tvar.”

Neophodno je u ovome kratkom članku dodirnuti tužnu činjenicu fenomena plakanja u dugovečnom patrijarhatu. U ovome zbilja dugom periodu vremena (davno pre Hristovog vremena) plakanje kao da je bilo dozvoljeno samo ženama. Ako je patrijarhat počeo sa kultom heroja, bilo je i ostalo do danas u ostacima patrijarhalnog života u svetu (delimično i na Balkanu) da muškarac ne treba, čak ne sme da plače. Muškarci moraju da budu uvek jaki, izdržljivi, primer za ugled svima. Muževi koji zaplaču pred drugima podrugljivo su proglašavani - ženama. Samo su žene mogle, htele, smele da plaču; nekad im ništa drugo nije ni ostalo pred nasilnošću i grubošću “jačeg pola”. Ovakav odnos prema plakanju muškarca i žene (i žene majke) određivao je u patrijarhatu i model vaspitanja (sina ili kćeri).

Muževi koji zaplaču pred drugima podrugljivo su proglašavani - ženama. Samo su žene mogle, htele, smele da plaču; nekad im ništa drugo nije ni ostalo pred nasilnošću i grubošću “jačeg pola”.

Koliko je ovakva poznata i rasprostranjena pojava u patrijarhalnom društvu u suprotnosti sa hrišćanstvom! A zar se patrijarhalno vreme nije ponosilo i smatralo sebe hrišćanskim društvom?

Otkad postoji hrišćanstvo (dve hiljade godina), isticana je od strane teologa i sveštenika vrlina, dar plakanja (još jednom podsećanje na Hristove reči u Jevanđeljima!). Da li je bilo uopšte od prvog veka hrišćanstva do danas nekog svetitelja - a koliko je bilo nepoznatih, neotkrivenih hrišćanskih svetitelja u običnom narodu! - koji nije plakao i nad svojim gresima i nad gresima svih ljudi u svetu.

Kada sam jednom prilikom pri dolasku u Svetu Goru u jednom grčkom manastiru spazio jednog tužnog starog kaluđera, upitao sam ga (preko prevodioca) da li je i zašto stvarno tužan.

Odgovorio mi je: „Tužan sam jer već dve godine nisam plakao, Bog me je napustio.” Da li je nastupilo vreme, ili tek nastupa, kraja doba patrijarhata u svetu i da li počinje da se menja i odnos muškog pola prema plakanju? Mislim da je takvo novo vreme počelo i pored prividne ili stvarne krize hrišćanstva u zapadnom svetu. Zar hrišćanstvo treba da bude u krizi da bi se normalna, ozdravljujuća, prirodna potreba i muškarca i žene da plaču ostvarila? Plačimo zato kada nam se plače, razlog plakanja nije bitan. Ne govorim namerno o plakanju (mahom samo žene) u manipulativne svrhe, ono je od sporednog značaja. Plač nije samo utešan, već je i zdrav (moguće je da su naučnici već našli toksine u suzama; zar se onda plakanjem ne oslobađamo još jednog otrova u sebi?). Ne stidimo se plača (“samo slabotinje među ljudima plaču, a to su žene”, dugo se je govorilo u narodu). A kada nekada zaplačemo za nekog drugog, “uteha” (Hristova) će brzo stići, već ovde, za života. Poznati, talentovani francuski filozof (rumunskog porekla) Emil Sioran govorio je: “Na poslednjem sudu samo će se suze vagati”.