Beograd me podseća na protest
Ovogodišnji, 52. Bitef sutra (14. septembra) na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta otvara francuska predstava „Svita br. 3 Evropa“Žorisa Lakosta, autora koji je bio gost Beograda i festivala pre dve godine kada je osvojio Nagradu publike i Specijalno
Upitan s kakvim sećanjima i s kojim očekivanjima dolazi ovoga puta, kaže:
- Pre dve godine sam bio prvi put i u Beogradu i na Bitefu. Najviše se sećam buke demonstracija na ulicama koja je odzvanjala pred predstavu. Ti glasovi protesta su se na predivan i savršen način uklopili u predstavu! Nadam se da ćemo ove godine sa „Svitom br. 3“doživeti slično uzbuđenje! Iz Beograda nosimo predivne utiske - publika je odlično reagovala, a ja sam bio u prilici da razgovaram (i pijem!) sa mnogim ljudima. I prvi put u karijeri osvojili smo neku nagradu! Tako da smo veoma uzbuđeni što se ove godine vraćamo sa novom predstavom.
Vaša predstava “Svita br 3 - Evropa” otvara ovogodišnji festival. Šta vas je motivisalo da se pozorišno uhvatite u koštac sa rečima (koje izgovaramo jedni drugima u raznim formama), da im se, na svojevrstan način, suprotstavite muzikom?
- Enciklopedija reči uvek radi po istom principu, što podrazumeva reprodukciju glasova sa snimaka. U „Sviti br. 2“ovde prikazanoj i nagrađenoj pre dve godine, bavili smo se harmonijskom dimenzijom, u smislu da smo razne govore izvodili istovremeno, pokušavajući da ih međusobno uklopimo. Osim toga, neke glasovne partiture koje prate određene govore, bio sam naručio od kompozitora Pjer-Iva Masea. Kada je reč o „Sviti br. 3“, namera mi je bila da nastavim istim putem i da se dublje pozabavim pitanjem odnosa govora i muzike. Stoga sam Pjer-Ivu predložio da budemo koautori ovog dela. On je, dakle, za svaki govor komponovao klavirske partiture koje su, svaka ponaosob, obeležena drugačijim stilom, tako da imamo atonalnu minijaturu, bosa novu, fado, pop pesmu, romantičnu kompoziciju... U nekim delovima, klavir prati intonaciju, ritam i akcentuaciju govora, dok u nekim drugim, vodi svoju paralelnu putanju. Rezultat je neka vrsta govorne opere. Muzika stvara izvesnu distancu koja nam omogućava da te, inače
u nedelju, 16. septembra, luksuzno rođendansko izdanje na 116 strana i poklon ulaznica za Narodni muzej
sasvim obične govore, čujemo iz nove perspektive.
U kakvom to svetu zapravo živimo? Šta smo učinili rečima i jeziku i kako nam oni to uzvraćaju?
- Teško pitanje. Kao bića koja koriste jezik, istkani smo od reči i govora: stvari koje čujemo kod kuće, na poslu, u školi, na ulici, u autobusu, u teretani, u supermarketu, na internetu, na televiziji ili preko telefona. To je tok raznih glasova, raznih
tonaliteta, formi, jezika, koje kao da neki šizofreni di-džej miksuje u našoj glavi, i oni nam neprestano teku kroz uši, poput kontinuiranog šuma koji naš mozak treba da procesuira. Lično, vrlo sam osetljiv na taj tok i stalno pokušavam da dokučim njegov smisao. Kada sam pre deset godina pokrenuo projekat Enciklopedija reči (www. encyclopediedelaparole.org), polazna ideja mi je bila da napravim ogromnu audioarhivu koja bi mogla da nam pruži uvid u diverzitet formi i sadržaja svega što čovek čuje. Shvatili smo da nam bavljenje snimcima i govornim oblicima, melodijom, ritmom, repetitivnošću i tako dalje omogućava da stvorimo neku vrstu distance prema sadržaju i efektu govora. Svaka predstava koju smo od tada napravili predstavlja pokušaj stvaranja specifičnog gledišta, neke distance koja bi nam otvorila mogućnost da se pozabavimo raznim izvorima, uključujući i one teške i opasne, a da se
pritom ne opečemo. „Svita br. 3“odlazi najdalje u tom smeru.
Vaše viđenje aktuelnih političkih, društvenih prilika i (ne)moći pozorišta?
- Kao što je Marks jednom rekao: „Beznadežnost društva u kom živim uliva mi nadu.“Po mom mišljenju, pozorište je jedan od načina za izgradnju efemernih društava ili grupacija, mesto okupljanja na kom možemo da vežbamo taj osećaj nade. Umetnost je hrabrost beznađa.
Slogan festivala je „Svet bez ljudi“, a vaš komentar….?
- Danas svi delimo taj snažan utisak da smo samo posmatrači, a ne i pokretači svetskih zbivanja. To je bajka koju svet pokušava da nam podvali i teško je odagnati taj osećaj beznađa. Ali svet nije samo jedan. Ili možda i jeste, ali postoje i mnogi drugi svetovi, svi sakupljeni unutar tog jednog. Zato bih predložio da proširimo slogan: „Svet bez ljudi, svet u ljudima!“