ZVEZDAN TERZIć, GENERALNI DIREKTOR CRVENE ZVEZDE, ZA „BLIC“O LIGI ŠAMPIONA, Uspeli smo nemoguće

Vratili smo 41 milion evra duga i on danas iznosi 13 miliona. Ne pravi se kuća kad imaš novca već kad ga nemaš. U životu je najvažnije da imaš cilj i veru u sebe - kaže alfa i omega crvenobelih.

Crvena zvezda je posle 27 godina ponovo u Ligi šampiona. Za iskušenja u tom takmičenju crveno-beli su rasprodali stadion u rekordnom roku. Klub sa “Marakane” ponovo bogato prodaje igrače, ali i kupuje za velike iznose. Ta metamorfoza se desila u kratkom roku. Kako je klub koji je do pre samo nekoliko godina bio bolesnik koji je na korak do ispuštanja duše, došao do toga da se vrati u evropski krem, pitali smo jednog od glavnih “krivaca”, generalnog direktora Zvezdana Terzića.

Najsvežije informacije kažu da su svi paketi ulaznica planuli kao od šale?

- Velika je euforija sada oko Zvezde. Slavi se svuda, od Amerike i Kanade, do Australije. Širom Evrope. I, naravno, u Srbiji. Ovo je nešto na šta se čekalo 27 godina. Da imamo stadion od 300.000 mesta, mi bismo ga rasprodali. A mi koji smo unutar kluba - nemamo vremena za slavlje. Od momenta kada je sudija u Salcburgu označio kraj utakmice, bili smo svesni da je ovo samo nastavak paklenog posla koji smo započeli pre četiri godine - kaže Terzić za “Blic”.

- Sećam se trenutka kada sam 19. juna 2014. prvi put ušao u kancelariju pošto sam izabran za generalnog sekretara Crvene zvezde. Kada su me sačekali novinari ispred stadiona, rekao sam da nisam Koperfild i da nemam čarobni štapić. Da mi ne trebaju pare već da mi je samo potrebno vreme. Često sam citirao Nikolu Pašića i njegove reči “spasa nam nema, propasti ne možemo”. Bilo je to izuzetno teško vreme.

- Prvog radnog dana kada sam došao na stadion zatvorio sam se u kancelariju i pitao sebe - odakle ćeš sad da kreneš? Sedeo sam dva sata potpuno sam, zaključan. Nisam znao od čega da počnem. A problemi? Pa, bili su nemogući, u najmanju ruku. U tom momentu Zvezdi je od strane Vrednost našeg tima je 44 miliona evra. To je kao da imate firmu koja duguje 13, a u magacinu ima skladište na 44 miliona UEFA bila oduzeta licenca za evropska takmičenja. Klub je bio dužan 54 miliona evra. Račun je bio u blokadi 2,5 miliona evra. Svakog dana su stizale nove presude, pa je ta blokada samo rasla. Zbog neizmirenih obaveza svi igrači su imali pravo na raskid ugovora na štetu kluba. Praktično su svi fudbaleri otišli iz Zvezde. Nikakav očekivan prihod ni na vidiku. Nismo mogli da organizujemo čak ni autobus za igrače. Zvezda je bila prepuštena sebi, bio sam praktično sasvim sam.

- Možda zvuči prepotentno, ali ja ovaj posao znam. Možda sam jedan od retkih koji prepoznaje kakav je fudbalski biznis. Šta je evropsko tržište. Kako mogu pare da se naprave u fudbalu. I znao sam da se okružim pametnim i stručnim ljudima. Tada sam rekao da ne smemo da se bavimo dugom od 54 miliona, već to moramo da zamrznemo i da na neki način to zaboravimo. Da bi trebalo na svaki mogući način da pronađemo 10 miliona evra. I da budemo dužni 64 miliona. Da bismo pokrenuli ovog uspavanog džina. I svih tih 10 miliona bih uložio u nove igrače. Ali, nismo imali odakle da uzmemo taj novac. To je bila potpuno izgubljena godina.

- Kada sam video da za to nemam nikakvu podršku, pribegao sam planu B. To je značilo da ćemo prvu godinu takmičarski žrtvovati, a u isto vreme ćemo forsirati neke klince. Jer evropsko tržište u našem regionu prepoznaje samo mlade igrače. I tada smo okupili ekipu u kojoj su bili Luka Jović, Marko Grujić, Predrag Rajković, Mihajlo Ristić i Vukašin Jovanović. Ristić i Jovanović u tom momentu nisu ni imali ugovor sa Zvezdom. Ostali su imali neke stipendije, koje su isticale za godinu dana. U toj sezoni sve smo ih afirmisali. I na njima zaradili 16 miliona evra.

- Naplata tog novca je bio prelomni trenutak, koji je pokrenuo sve. Pogotovo kada smo prvi transfer uradili, a to je bilo avgusta 2015. Tada smo prodali Rajkovića Makabiju za tri miliona evra. Tome je prethodilo ono kada smo odlučili da treba da rizikujemo, da napravimo dobar tim, koji je kadar za titulu. Doveli smo Ibanjeza, Vijeiru, Donalda, Le Taleka, Srnića. Skupe igrače smo angažovali, a nismo imali dinara u kasi. Svesno smo ušli u rizik, pa ne pravi se kuća kada imaš novca, već kada ga nemaš. Krenulo je dobro, pobeda za pobedom. I došao je taj 31. avgust, transfer Rajkovića. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da tih poslednjih sati prelaznog roka nismo uspeli da ostvarimo tu prodaju. Od čega bismo platili sve te igrače? Ali, eto, uz našu intuiciju, iskreno, pratila nas je i sreća. A samo kad se setim da sam marta prošle godine u jednom momentu bio prinuđen da založim svoj stan i stan mojih roditelja da bismo dobili kredit od banke kako bi Zvezda preživela i dobila licencu...

- Rasli smo kao klub, okupljao sam kvalitetne saradnike. Kada pogledamo danas ovu euforiju, odmah se setim da samo mi znamo kakav smo put prešli. U julu 2014. revizorska kuća UEFA i domaća revizorska kuća predlagali su bankrot. Svako je rekao da je Crvena zvezda klinički mrtva. Jer, pored duga od 54 miliona evra, bilo joj je potrebno između 10 i 12 miliona godišnje za život. I sve smo izdržali. Ponoviću, ovo bi trebalo izučavati na univerzitetima - kako smo od kluba pred bankrotom došli do toga da živimo snove