Srbin vozi fudbalere Hamburga
Pre četiri godine sam postao prvi vozač kluba. Sada idem sa fudbalerima na svaki meč domaćeg šampionata. Nekada sam, kao ispomoć, išao i na mečeve Lige šampiona i Lige Evrope - kaže rođeni Sarajlija.
Rođen 1961. u Sarajevu, u Bosni, Zoran Šuka se nije dugo zadržao na ovim prostorima, već je kao dete 1968. godine otišao put Nemačke i to u Hamburg. Tu je završio školu i počeo da radi u gradskom saobraćaju, da bi 1998. na preporuku jednog kolege počeo da radi u FK HSV Hamburger, kao klupski vozač. Iako je punih 16 godina bio samo ispomoć, sada je prvi vozač kluba, pa svakodnevno vreme provodi sa igračima.
- Pre četiri godine sam postao prvi vozač kluba. Sada idem sa fudbalerima na svaki prvenstveni meč. Nekada sam, kao ispomoć, išao i na mečeve Lige šampiona i Lige
Evrope - kaže Šuka.
U Srbiji često vladaju predrasude da su Nemci narod hladan prema strancima koji dođu u njihovu državu, međutim, Šuka smatra da je sve pitanje vremena da se priviknete i shvatite zapadni mentalitet. Igrači su, kako kaže, u odličnim odnosima sa njim. Međutim, kako to priroda sama nalaže, prisniji je sa igračima sa ovih prostora, koji su prošli kroz klub.
Filip Kostić, Gojko Kačar i Slobodan Rajković su igrači sa kojima je ostvario najbolji odnos, a koliko se naši ljudi drže zajedno u inostranstvu, pokazuje i to da je Šukin odnos sa ovim fudbalerima prerastao poslovni, pa i danas, kada ovi momci ne brane boje HSV-a, čuju se sa njihovim bivšim vozačem. Nasuprot tenzijama koje vladaju na Balkanu, igrači sa ovih prostora u inostranstvu se međusobno poštuju i pomažu. O tome svedoči i Zoran
Šuka, koji je našao reči hvale i za Emira Spahića i Ivicu Olića.
- Oni su odlični momci. Istina je da se fudbaleri sa prostora bivše Jugoslavije podržavaju i poštuju međusobno. Pomažu jedni drugima i drže se zajedno - rekao nam je ovaj 57-godišnjak.
Voziti igrače na utakmicu je naizgled posao kao i svaki drugi, međutim, treba biti mudar i namazan i u ovom poslu, pa tako znati kada treba šalom spustiti loptu, umiriti fudbalere, a to je naročito poželjno posle izgubljene utakmice, jer su tada, kako Šuka kaže, svi pomalo napeti. Međutim, ukoliko primeti da igrači žele da budu nasamo sa svojim mislima, tada u autobusu nastaje ćutanje. S druge strane, kada pobede, svi su veseli, ali ne kao u Srbiji, ne pevaju, ili to vrlo retko urade.
Kao i svakog čoveka koji napusti rodnu grudu, i Šuku vuku koreni, pa on tako, s vremena na vreme, sedne
na motor i poseti rodbinu i prijatelje u Srbiji i Beogradu, a 2010. godine našao je vremena i da pogleda utakmicu između Srbije i Kameruna na Partizanovom stadionu. Kako kaže, primećuju se velike razlike u odnosu na Nemačku.
- Kod nas je fudbal na mnogo lošijem nivou. U Nemačkoj mnogo novca ulažu u timove, infrastrukturu. Jako je takmičenje. Superliga Srbije je kvalitativno loše prvenstvo i zbog toga fudbaleri odlaze kao mladi, ne čekaju da stasaju. Ali su navijači u Srbiji mnogo srčaniji i strastveniji.
Pored ljubavi prema prijateljima i rodbini, Šuka je u Nemačku poneo i ljubav prema jednom klubu sa ovih prostora - Crvenoj zvezdi. Ne samo da voli klub iz Ljutice Bogdana, već je, tradicionalno, istu preneo na sinove. Istorijski uspeh Zvezde, plasman u Ligu šampiona, burno je proslavio sa decom. Klub sa “Marakane” redovno prati, beleži rezultate, a plasman u elitno evropsko takmičenje voljenog kluba smatra sublimacijom dobrog rada stručnog štaba, fudbalera i trenera Vladana Milojevića.