Dušan veliki
Nije hipebrola, nije ni fraza, ali mali Dušan Todorović je istinski ujedinio Srbiju i, barem u dane kada je trajala trka za novcem potrebnim za njegovo lečenje, pomirio nepomirljivo i spojio nespojivo. U stroj iza barjaka njegove muke stali su i mladi i stari, i levi i desni, i crno-beli i crveno-beli, i pun novčanik i šupalj džep.
Četvorogodišnjak iz Svilajnca koji boluje od karcinoma neoblasma pokazao nam je nesvesno da u zemlji u kojoj mnogo toga nema, pa ni uslova za njegovo lečenje, ima ljudi. Ljudi sa dušom koji saosećaju. Naroda koji je na neko vreme zapostavio svoje brige zarad Dušana.
Pola srca mi je, u subotu na užičkom trgu, dok se prikupljao novac za Dušanovo lečenje, bilo ispunjeno ponosom. Klinci, dečurlija od 10-12 godina, koja je napolje pošla sa stodinarkom za sladoled, čekali su u redu da istu prilože za lečenje njima neznanog dečaka. Starica odevena skoro pa u rite nije dala puno, ali je dala više nego što ju je koštao račun u marketu iz kog je upravo bila izašla. Od deset ljudi koji su prošli Trgom devet je pružilo pomoć, svesni da je njihov dinar, za jedne tričav za druge veliki kao kuća, za Dušana najveći. Tako je bilo širom zemlje.
# Starica nije dala
puno, ali je dala više nego što ju je koštao račun u marketu iz kog je izašla
Ne beše to puko darivanje para reda radi. Nemalo je onih koji se kraj kutija raspitaše za Dukijevo zdravlje tražeći svežu, a iščekujući optimističnu, informaciju više. Prilazili su sa „šta ima novo“, odlazili sa „bože, pomozi“. Neki nisu ni pokušavali da sakriju suzu. To nije običan odziv akciji, to je već iskrena empatija.
Dirljive i pune emocija slike, ali za njih loš povod. Da li je Dušan morao da čeka dobrovoljne priloge da bi sakupio novac koji znači nadu u život i odleteo u Barselonu u minut do dvanaest, i da li je njegovo zdravlje moralo da bude naš test ljudskosti i dobročinstva? Nije i nije. Prvo poluvreme svoje najvažnije utakmice mališan je pobedio u zaustavnom vremenu zahvaljujući humanitarnoj ogranizaciji, društvenim mrežama i medijima koji su alarmirali na njegovu najvažniju bitku, i dobrih ljudima koji su je razumeli. A šta sa ostalom bolesnom decom čije stanje iziskuje lečenje u inostranstvu, a koje su van domašaja javnosti i čiji životi zavise od toga koliko novca za tu namenu postoji u fondovima? Na državi je da reši. Ni sve fabrike, koridori, mostovi, nisu vredni jednog dečjeg života.
Ona druga polovina srca, u subotu na užičkom trgu, bila mi je ispunjena zebnjom za onim drugim poluvremenom koje Dušan treba da zaigra. A kome nije? Mališa, hoćemo pobedu!