Put do pakla
Boris Tadić se žali kako ga je Vučić nekad optuživao za izdaju kad se rukovao s Tačijem i Čekuom. A u istom intervjuu on (Tadić) optužuje Vučića za izdaju zbog potpisivanja Briselskog sporazuma. Fakat, Vučić je do 2012. bio loša opozicija. Ali današnji opozicionar Tadić je na dobrom putu da ga nadmaši. Zato će se s pravom neko pitati zašto je loš opozicioni Vučić od pre 10 godina gori od lošeg Tadića danas. I zašto je proevropski Vučić danas Tadiću veći neprijatelj nego pre 10 ili 15 godina?
Čitam Tadićeve intervjue (nekoliko u poslednjih par dana) i pitam se ko ih daje. Bivši predsednik Srbije bi vodio računa o interesima države pa bi poštovao racionalnu i realnu Vučićevu politiku traženja kompromisa na Kosovu, onako kako Vučić nije Tadićevu, dok je Vučić bio opozicija. Biši predsednik DS bi vodio brigu o interesima i DS-a i Srbije, pa bi Lutovcu skrenuo pažnju da je koalicija sa Dverima, osim što je perverzno samouništenje DS-a, i obesmišljavanje višestranačja, a ne bi sam hrlio u taj sado-mazo savez. Možda intervjue daje ex-počasni predsednik DS, onaj što 2012. reče da Đilasovim dolaskom na čelo DS-a stranka postaje vlasništvo tajkuna, da bi posle dva dana dogovorio počasnu fotelju za sebe, a sve one koji su ga u sukobu s Đilasom podržali, optužio da ga u taj sukob guraju mimo njegove volje.
Rešenje kosovskog problema, osim ogromne mudrosti, zahteva i značajnu hrabrost za onog ko slovi kao donosilac odluke. Ako niko drugi, Tadić bi to morao da zna. Ne verujem da ne razume koliko je po Vučićevu političku sudbinu opasno to što, nasuprot Tadiću nekad, ne povlači crvene linije, koje posle nekoliko dana briše, crtajući nove, takođe besmislene. Tadić je u svoje vreme odlučio da se izmakne od bilo kakve odluke koja bi bila rizična po njega, a svoje je izbegavanje klizavog terena zamaskirao prihvatanjem Koštuničine patriotske retorike koja lepo zvuči, a ništa ne znači. Ali u redu, to je bio njegov rizik i njegova odluka. Nemam prava da sudim o tome. Jedino mi nije jasno koje pravo Tadić danas ima da Vučića koji stavlja glavu tamo gde on nije nogu, naziva izdajnikom? Ovo pitam jer sam siguran da Tadić vrlo dobro razume da je ono što „lideri“SzS danas govore o rešenju kosovskog problema u okviru ustava Srbije ordinarna glupost i floskula kojom kažu: „Mi ne želimo rešenje problema“. Takođe, Tadić zna i da je Vučićev prostor za rešenje daleko manji od njegovog. Zna da bez rešenja gubimo krv i snagu, što dovodi u pitanje i opstanak ostalih delova Srbije. Ako Tadić sve to zna, zašto ulazi u savez sa grupom šovinista zvanom Dveri i idiotizovanim DS-om, koji danas ima morbidniju i po državu štetniju retoriku od Šešelja iz 1995?
Kosovo je problem koji zahteva mudrost, ali i dostojanstvo. Ako Tadić danas, 2018, želi da nadkoštuniči Koštunicu, nadmatija Matiju i naddveri Dveri, gde je u tome dostojanstvo? Razumem potrebu da se Tadićeva stranka na sledećim izborima ušunja u Skupštinu, ali mora li po svaku cenu i u koaliciji sa bilo kim?
Koštunica i Tadić, kad su počeli dijalog sa Prištinom, imali su dobre namere, ali od toga nije bilo nikakve koristi. Moguće je da je i Milošević, što reče Vučić u Mitrovici, imao dobru nameru. Ali put do pakla često je popločan dobrim namerama.
Da postoji mrva razuma i trunka dostojanstva među liderima opozicije, mislim na tzv. demokratski deo, prepoznali bi u Vučićevoj kosovskoj politici svoju. Danas, kada su i SAD i Brisel otvorili vrata kompromisu, tj. rešenju koje bi značilo častan izlaz iz mrtvog čvora i za Srbe i za Albance, neodbranjiv je Tadićev savez s onima koji žele propast poslednje šanse da Srbija postane deo EU.
Rešenje kosovskog problema osim ogromne mudrosti zahteva i značajnu hrabrost