Desničarski populizam je druga strana novčića kapitalizma, nacionalizam je sredstvo kapitala

Po Frljićevim rečima, ta predstava i reakcije na nju su i paradigma kako se Hrvatska vladajuća elita odnosi prema ratu i ratnim zločinima: “Danas imamo situaciju da se ratni zločinac Tomislav Merčep, učesnik i tog događaja, oporavlja. I bukvalno, jer je u banji, i tako što je aboliran. Društvo ne može da napreduje bez suočavanja. A mi se vraćamo unazad. Pozorište doživljavam i kao prostor čuvanja sećanja, da ne zaboravimo stvari koje su potisnute u zvaničnoj retorici. Priča o ubijenoj devojčici Aleksandri Zec jedna je od tih priča. Bio je to užasan događaj ali je još strašnija reakcija suda koji je oslobodio ljude koji su ubistva počinili i tako poslao poruku da su ratni zločini prihvatljivi.”

Dotakli su se u razgovoru i uspeha hrvatskog fudbala, odnosno političkih manipulacija ostvarenih rezultatima sportista, pri čemu su uspesi nacionalni identitet viđen očima vladajuće nomenklature, a o neuspesima se ne govori…

- Ne volim fudbal, ali mi je ceo taj performans oko Svetskog prvenstva zanimljiv, ta pervertiranost, desničarski diskurs… kazao je Frljić.

Jedna od tema koja se na razne načine u više navrata javljala bila je pitanje pobune, odnosno njenih iskustveno pokazanih praktičnih neuspeha i razloga za njih…

Poznati reditelj između ostalog je kazao:

- Kada sam radio predstavu o Zoranu Đinđiću u Ateljeu 212, dosta sam razgovarao sa Bebom Popovićem. Istina, teško je razlikovati stvarnost od fantazije kad razgovarate sa Bebom Popovićem, ali on je rekao da su svuda okolo bili Miloševićevi ljudi, opstrukcija…

Predstava o Vučiću

Govorilo se i o pozorišnoj formi, pozorišnom jeziku. Frljić je nadahnuto pričao i o tome kako je u njegovom teatarskom obrazovanju bilo veoma bitno staro grčko pozorište, posebno Aristofan, jer nije imao problem da prozove ljude ličnim imenima.

- Sada sa sitnoburžoaskom estetikom uvek moramo da imamo neke zidove metafora. Ja više volim direktan kontakt. Naravno, koristim i metafore. Ali mnogi ih ne razumeju, često ne razumeju ni pozorišni jezik koji koristim. Političko pozorište pomaže da se bavite pozorišnim jezikom, jer su ljudi fokusirani na političke teme, pa ima puno prostora da se eskperimentiše sa formom. Siguran sam da, kada budem radio performans o Vučiću, ljudi neće ni primetiti moj pozorišni jezik. Jedina stvar o kojoj će se pričati je da je to o Vučiću.

Usledio je veliki aplauz i Horvatovo pitanje da li je to na delu najava…

- Ne, još nijedno pozorište nije pokazalo zainteresovanost. Mislim da je autokratski oblik vladavine tema koju treba da obradim - odgovorio je Frljić.

U razgovoru o načinu izražavanja, o stilu, o jeziku, obojica su istakli da, pre svega u smislu načina, “jezik znači dominaciju”, a Horvat se osvrnuo na, kako je rekao, znakovni kapitalizam.

- Važno je ko je vlasnik jezika. Vidimo da su fejk vesti važnije od pravih i stvarnih. Gazda nameće značenje - kazao je Horvat.

U osvrtu na jačanje desnice danas, i uzroke tih, kako je ocenjeno, strahovito opakih procesa, između ostalog je naveo: “Desničarski populizam je druga strana novčića kapitalizma. Posle raspada YU nije nastao samo nacionalizam nego i integracija u svetske tokove kapitala.”

Frljić se nadovezao rekavši: “Ključno je pitanje šta je s ekonomskom osnovom na kojoj stoji nacionalizam. Breht je rekao da je fašizam poslednja faza kapitalizma”.

Horvat je potom napravio paralelu između fašizma/nacionalizma i kapitalizma rekavši i: “Nadahnuće za proizvodnu traku smrti Holokausta je došlo od kapitalizma. Krize i problemi koji danas pritiskaju svet preteći mu jesu utemeljeni u strukturi kapitalizma. Nacionalizam je sredstvo kapitala.”

Pomenuo je potom niz (zabrinjavajućih) činjenica realnosti ističući: “Danas treba da denormalizujemo ono što je postalo normalno.”

Frljić je tome dodao i pitanje evropske kolonijalne istorije, činjenicu da su najrazvijenije zemlje bogatstvo nagomilale kolonijalizmom dovodeći danas bivše kolonije u ekonomsku zavisnost: “To je bazično velika nejednakost koja ne znam kako će se rešiti.”

Pričajući o Frljićevim predstavama koje su izazivale proteste i zabrane i slične reakcije, Srećko Horvat je pomenuo više naslova među kojima i “Rad oslobađa”, predstavu koja je u Minhenu rezultirala svojevrsnim skandalom.

- Demonstrante, proteste koji su često i nasilni vidim kao deo predstave. Kritiku i odbacivanje mojih predstava vidim kao veći uspeh nego kada su svi zadovoljni. Jer ako sam nastojao da kritikujem neke pojave, znači da nešto nije u redu. Znači da su oni moj bunt, moju kritiku pretvorili u robu. Ne želim uspeh koji će moju predstavu i kritiku pretvoriti u robu. A to otvara vrlo teško pitanje - kako raditi, ostati u igri a biti subverzivan i opstruirati.

Bitef ili protest

Ljudi u publici su se gotovo utrkivali ko će postaviti pitanje, komentarisati… No, pomenimo nekolicinu.

Jedno od pitanja glasilo je da li je nakon nesreće u kojoj su na gradilištu “Beograda na vodi” poginula dvojica radnika 14. septembra, upravo na dan otvaranja 52. Bitefa, trebalo obustaviti predstavu i pozvati sve prisutne da se priključe protestu ispred Vlade Srbije.

Frljić je odgovorio: “Javni protest kao oblik otpora je postao neefikasan (…) možda je vreme da se naoružamo. Šta bi se promenilo da smo otišli na protest. Kritikovao sam kolege u Zagrebu koji su se priključili protestu kulturnjaka kada je za ministra došao Zlatan Hasanbegović. Tu više nema dijaloga. Ko ima moć neće da digne ruke od vlasti tek tako. Postavlja se pitanje nasilja kao emancipatorske prakse. Ako je demokratija igra, onda smo tu igru izgubili. Ona nije ono što smo o njoj učili u školi. Mislim da stvari treba radikalizovati. Ali mi nismo na dnu društvene lestvice i nećemo da odustanemo od naših privilegija. Ja zarađujem svojim poslom. Da li treba da idem na protest ili da napravim novu predstavu koja će kritikovati događaj koji ste pomenuli? To su pitanja koja samom sebi postavljam na dnevnoj bazi. Nema definitivnog odgovora. Ali duboko verujem da borba treba da bude radikalizovana”. Dodao je da ipak nećemo uzeti puške u ruke dok ne dođemo do toga, kao što je pisao Marks - da ne možemo da izgubimo ništa sem svojih lanaca.

Horvat se jednim delom nije složio sa Frljićem, mada je istakao da je protest nedovoljan, kao i da je neophodna dobra organizovanost, jaka organizacija i govorio o širokom spektru otpora, od Crvenih brigada do Okupiraj Volstrit.

Na pitanje o nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj Evropi (EU), Srećko Horvat je odgovorio:

- SFRJ, koju bih mogao snažno kritikovati po raznim osnovama, ima tri stvari ključne za današnju EU. Jedna je antifašizam. Borba partizana odvijala se u nemogućim uslovima, izrasla iz očaja - a primerice za osolobođenje Beograda Tito je Crvenoj armiji ipak rekao da neće oni oslobađati Beograd, već će to učiniti partizani uz njihovu pomoć… Druga je samoupravljanje. Poseban vid društvene i privredne organizacije koji nigde nije postojao a koji (uz poznate poteškoće) ima veliki potencijal. Treća je nesvrstanost; miroljubiva koegzistencija i privredna saradnja, ne eksploatacija. Tito je bio prvi beli vladar koji je miroljubivo došao u Afriku.

Ruska istoričarka teatra Natalija Vagapova je rekla da se previše govori o politici, a premalo o pozorištu, napominjući da je privlači energija rediteljske misli Frljića, u čijem radu, osim političke energije, ima pozorišnih elemenata iz kulture ovog podneblja, folklora, tragova ekspresionizma Strindberga, Krleže... Odgovarajući Frljić je kazao i:

- Bitan formativni element mog rada bila je činjenica što je u teatru ignorisana društvena stvarnost u Hrvatskoj devedesetih. Mene zanima pozorište koje problematizuje realnost.