Joko Ono Žena koju su mrzeli
Jedna od 72 umetnika zastupljenih na 57. Oktobarskom salonu je i Japanka Joko Ono, avangardna, eksperimentalna i multimedijalna umetnica, borac za mir i prava žena, klasično obrazovana muzičarka i umetnica performansa. Zbog činjenice da je bila u braku sa Džonom Lenonom od 1969. do njegovog ubistva 1980. i danas ima ljudi koji je ne vole i optužuju da je kriva za raspad “Bitlsa”
NO, NI SA svojih 85 godina Joko nije izgubila buntovni duh koji karakteriše njenu umetnost već pola veka. Ili, kako bi njen sin Šon Lenon rekao: “Ne biste mogli da je oborite nikakvim naslovom u tabloidu ili kamionom punim obožavatelja ‘Bitlsa’”.
Umesto da sebi dozvoli da je ruganje, neznanje i bes nadvladaju. Ono je te iste emocije kanalisala u kreativnost. Stvarala je i stvara filmove, umetnost i muziku, ne hraneći svoj ego već se fokusirajući na - ljubav.
Večiti bundžija i neposlušnik, neumorni aktivista. Ono je bila feministkinja kada to nikog nije bilo briga i umetnica performansa kada je malo ko znao šta to uopšte znači.
Širom sveta Joko je i dalje najpoznatija kao provokativna supruga člana “Bitlsa” koja je učestvovala u raspadu benda; široka javnost nema ideju da je ona bila etabliran umenik mnogo pre nego što je upoznala Lenona. Njenu umetnost hvalili su rodonačelnici avangrade poput Endija Vorhla, Džona Kejdža i Orneta Koulmana.
Ono i Lenon upoznali su se u londonskog Galeriji “Indika” novembra 1966. U to vreme on je bio u braku, “Bitlsi” su upravo objavili “Revolver”. Ona je bila ugledna umetnica čije je radove došao da vidi. Popeo se na merdevine koje su vodile do platna sa durbinom koji je visio sa tavana. Kroz staklo je pročitao reč “Da” odštampanu sitnim slovima. U kontrakulturi gde je avangrada bila protiv svega i svačega, njena pozitivnost dopala se njegovom uvrnutom smislu za humor. Pogledao je kroz durbin i rekao: “Da”.
- U to vreme sam imala vrlo težak život i rekla sam sebi, pa, hajde, da ga promenim. To je bio znak. Taj rad me je spasao rekla je Ono u jednom intervjuu.
Zaljubili su se brzo i strasno. Ubrzo su spojili svoje kreativne i lične živote na način koji je u to vreme, na njihovo razočaranje, najčešće bio neshvaćen. Neretko ismevan. Njihovi gestovi nastali od ljubavi i idealizma često su dočekivani sa cinizmom, skoro uvek besom usmerenim prema Joko koja je - pogrešno - krivljena da je odvukla Lenona na drugu stranu. Albumi koje su zajedno pravili bili su šokantno nebitlsovski i kao da su produbljivali animozitet prema njoj.
Koliko je bila ispred svog vremena govori podatak da je čak i umetnički svet relativno skoro počeo da je poziva u svoje galerije i nagrađuje.
Reći da je umetnica konačno dobila priznanje koje zaslužuje bilo bi potcenjivački. Opus Joko Ono, nekada kritikovan kao nagomilavanje nepodnošljivih neodadaističkih smicalica i pravljenje neslušljive muzike, sada se smatra “visokom umetnošću” a ona naziva perjanicom avangarde. Neni projekti konceptualne umetnosti: filmovi, instalacije, hepeninzi, performansi, poput “Cut Piece” iz 1964 - kada je pozvala posetioce da makazama seku delove odeće koju je imala na sebi - danas se smatraju revolucionarnim. Čak i njene iseckane aforistične “instrukcije” u knjizi “Grejpfrut” (1964) neki nazivaju pretečom tvitova. A pre tri godine Muzej moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku posvetio joj je izložbu ranih dela “One Woman Show, 19601971”, dok je te 1971. mogla samo da sanja o ulasku u ovu instituciju.
Juna 2017. konačno je objavljeno da će i njeno ime ubuduće biti navedeno kao autor pesme “Imagine” (1971), poštujući Lenonove želje. On je još za života izjavio da to treba da bude zajednička pesma jer su
reči i koncept potekli od njene knjige “Grejpfrut”, “ali tada sam bio sebičniji, mačo i nisam je potpisao kao autora”, priznao je Džon kasnije.
Čekala je nekoliko decenija, sve do 2012, i da Pol Malkartni konačno izusti u javnom intervjuu na TV da ona nije kriva za raspad “Bitlsa”.
Sem svoje umetnosti, danas se bavi i očuvanjem Lenonovog zaveštanja.
- Džon Lenon je i dalje moj heroj. On je bio jedina osoba koja je mogla da me trpi. Muškarcima je teško da shvate kako žene razmišljaju, većina njih čak ih ni ne sluša. On je bio vrlo napredan u tom smislu. Uskočio je u feminizam bez pitanja. Tražio bi mi da mu nađem neke feminističke gupe. Čak i sada mislim da muškarci neće tako lako reći, “Hajde da budemo feministi” - rekla je Joko.
U svom eseju za “Njujork tajms” Lisa Karver je napisala:
“Potrebno je ogromno odsustvo ega da ne stavljaš trag na svemu što radiš, da ne uvlačiš svoj status i svoje znanje. Joko Ono zna da peva i to što je bila žena jednog ‘Bitlsa’ moglo je da joj otvori sva vrata. Ona, međutim, nije bila zainteresovana za tu vrstu slave. Tradicionalno, žena može da bude prihvaćena ako je slatka i fina. Japanka je išla drugim putem.”
Njen odgovor na antipatije uvek je bilo praktikovanje neke vrste “psihičkog džijudžicua”, kaže Šon Lenon.
- Kada je ljudi pitaju kako se nosila sa svom tom mržnjom usmerenom prema njoj od trenutka kada je upoznala tatu, sa negativnim stavom medija, nerazumevanjem, ona je govorila: “To je sve samo energija.” Mislim da nju energija hrani loša ili dobra, svejedno - i nekako uspeva da preusmeri taj impuls u nešto pozitivno - rekao je Šon.