TV duel koji je promenio tok politike
NIKSON I KENEDI SU PRE 58 GODINA ODRŽALI PRVU TELEVIZIJSKU DEBATU
Pre 58 godina prvi put su se dva kandidata na američkim predsedničkim izborima suočila pred televizijskim kamerama.
U legendarnom duelu Džon Kenedi je pobedio Ričarda Niksona, a tih 60 minuta zauvek je promenio tok izbornih kampanja.
Legendarna TV debata, prva takva u istoriji i prva u nizu od četiri, koliko ih je bilo te 1960. godine, održana je u studiju u Čikagu. I danas mnogi tvrde da je Kenedijeva pobeda u tom okršaju zapravo bila pažljivo spremana medijska klopka. Naime, uoči debate, ankete su blagu prednost davale Niksonu. Glavne teme u kampanji bile su nacionalna bezbednost, suprotstavljanje rastućoj opasnosti od komunizma, jačanje američke vojske i izgradnja svetlije budućnosti za Ameriku. U suštini, stavovi dvojice kandidata po ovim pitanjima nisu se razllikovali u toj meri koliko ih je drugačijim učinila televizijska slika.
Opšte je mišljenje da je prevagu doneo upravo taj duel, nakon kojeg su rezultati ankete počeli da se menjaju - u korist Kenedija.
U očima 70 miliona Amerikanaca, koliko ih je bilo prikovano za televizor te večeri, Kenedi je delovao ubedljivije, prijemčivije, pa čak i lepše od umornog, bledog i naizgled nervoznog Niksona. I to nije slučajno. Štab Kenedijevih pažljivo je izučio svog protivnika, prepoznao njegove slabosti i spremio taktiku. Nikson, koji je kampanju na terenu vodio bukvalno do samog ulaska u studio, pred kamerama se pojavio umoran i izmučen povredom kolena zbog koje je bio i u bolnici. Upravo zbog toga Kenedijev tim insistirao je da kandidati stoje dok govore, znajući da će Niksona dugotrajno stajanje umoriti. Trik broj dva kojim su se poslužili Kenedijevi bio je pojačano grejanje u studiju, na čemu su insistirali znajući da se Nikson pojačano znoji, što će učiniti da pred kamerama deluje nervozno i nesigurno. Uspeli su da dogovore i da se lice
kandidata tokom obraćanja zumira, što je stavilo dodatni akcenat na problem znojenja, a Nikson je u krupnom kadru brisao graške znoja sa čela.
Zanimljiv detalj koji je doprineo celokupnom utisku je da sam Nikson odbio da ga našminkaju pred televizijski nastup, što je pomoglo da Kenedi još više zablista. Delovao je mirno i staloženo naspram nervoznog Niksona, i kako je neko kasnije primetio „sveže preplanuo na kalifornijskom suncu”. Kakav je efekat tog utiska, bio govori i sledeći podatak - oni koji su debatu gledali na TV-U smatrali su Kenedija za pobednika, a oni koji su je slušali na radiju (manji deo publike) bio je na strani Niksona. Nikson je pokušao da poboljša utisak u narednim debatama. Delovao je ubedljivije, a politički posmatrači tvrde da je uspeo da dobije drugu i treću debatu, dok je četvrta (koja se smatra najjačom) bila izjednačena. Ipak, štetu iz prvog sučeljavanja Nikson nije uspeo da popravi.
Američki birači bili su zavedeni. Kenedi, kandidat demokrata, u Belu kuću ušao je kao najmlađi predsednik SAD sa svoje 44 godine u tom trenutku. Razlika u glasovima bila je tek 112.803 glasa više od Niksona. Mnogi postavljaju pitanje šta bi bilo da je Nikson izašao kao pobednik tog dana. Jedna od teza je da bi sasvim sigurno došlo do direktnog sukoba SSSR-A
NAKON OVOG DUELA IZBORNI ŠTABOVI SE U KAMPANJAMA OZBILJNO SPREMAJU ZA TV DEBATE
i SAD tokom Kubanske krize. Naime, 1962, godinu dana pre atentata, Kenedi je odbio preporuku načelnika združenog štaba američkih oružanih snaga da vojno odgovori na postavljanje nuklearnih projektila Sovjetskog Saveza na Kubi. Brojni politički analitičari tvrde da to Nikson ne bi uradio, što bi praktično bio uvod u Treći svetski rat.