Kako je Krcun upoznao Rankovića
ISTORIJSKI ARHIV UŽICA PRIPREMA IZLOŽBU DOKUMENATA SLOBODANA PENEZIĆA
Septembra 1941, odmah po stvaranju Užičke republike, na „jedinoj slobodnoj teritoriji u porobljenoj Evropi“počele su komunističke čistke u kojima je najaktivniji bio upravo jedan Užičanin - Slobodan Penezić Krcun.
Niti se libio da prećuti egzekucije i svoju ulogu u njima, niti je skrivao da su protivnici petokrake bili žrtve političkih procesa.
Istorijski arhiv u Užicu 9. oktobra, na Dan grada, prikazaće izložbu „Mleko i krv“posvećenu Slobodanu Peneziću Krcunu, na kojoj će biti predstavljeno mnoštvo dokumenata, od kojih veliki broj do sada nepoznat javnosti, o jednoj od najkontroverznijih ličnosti novije srpske istorije. U moru građe su i Krcunova svedočanstva o zbivanjima u rodnom gradu od pre tačno 77 godina. Opisao je kako su partizani 24. septembra bez ispaljenog metka, posle povlačenja četnika, kamionima iz pravca Požege ušli u grad i ono što se posle dešavalo.
- Meni je pripao zadatak, kao partizanskom rukovodiocu, da organizujem čišćenje “pete kolone”. Neki su bili u zatvoru, ja sam otišao da ih vidim. I te noći sam počeo da razmišljam o mom novom poslu. Sve dotadašnje aktivnosti bile su usmerene na to da treba likvidirati najpoznatije petokolonaše i špijune. Bilo ih je tu nekoliko, kao što su Vlašić, bankarski činovnik, i još neki - zavedeno je u Krcunovim autobiografskim spisima.
Partizani su mu, pisao je, svakog dana sa svih strana privodili po nekog novog viđenijeg antikomunistu.
- Sutradan su doveli i sreskog načelnika Aleksića, koga su uhvatili u Mokroj Gori i jednog njegovog policijskog pisara. Moj susret sa Aleksićem završio se sa nekoliko šamara. Sam nisam mogao da verujem da će taj veliki protivnik komunista ovako lako pasti u ruke. To me je odmah prelomilo da ne treba mnogo razmišljati i da treba streljati. Izabrao sam nekoliko najodanijih i meni poznatih partizana, da ih čuvaju i počeo sam voditi istragu. To zapravo i nisu bile istrage, već politički dijalozi i optužbe - navodi se u jednom od dokumenata.
Pisao je Krcun i o svojoj zabludi da je Užička republika zapravo početak sloma nemačke okupacije Jugoslavije i o prvim danima saradnje sa Aleksandrom Rankovićem.
- Grad je počeo da se organizuje. Meni je izgledalo da je rat završen. Nikad mi ni na kraj pameti nije bilo da se Nemci mogu povratiti. Mislio sam da je sa njima gotovo do 1. januara, iako napreduju na Istočnom frontu. Posle nekoliko dana u Užice je došao vrhovni štab sa drugom Titom i mi smo počeli da radimo pod direktnim njihovim rukovodstvom... Za mene se izmenilo utoliko što sam po prvi put upoznao druga Marka (gerilsko ime Aleksandra Rankovića) i počeo raditi pod njegovom direktivom. Viđali smo se svaki dan i sedeli do kasno uveče saslušavajući razne neprijatelje - piše Krcun.
U materijalu u koji je „Blic“imao uvid je i Krcunovo objašnjenje da termin „Užička republika“ne potiče ni od partizana ni od Komunističke partije, već od „kvislinških novina iz redova antikomunističkih propagandista“koje su htele da šire neistine o diktaturi i teroru u Crvenoj republici i da izazovu otpor naroda prema slobodnoj teritoriji.
Krcuna je pratio glas da je u mladosti voleo čašicu. O tome, kao i kako ga je ideologija odvojila od alkohola zapisao je u dve rečenice.
- Prestao sam da pijem, da odlazim u kafane, nikad više nisam ni izašao ni popio do posle rata. Smatrao sam da je to uslov da bih postao pošten i čestiti revolucionar, a ja sam to hteo više nego išta - zapis je koji će se nađi na nekom od panoa izložbe „Mleko i krv“.
- Mnogi od dokumenata koji će biti prikazani nisu nikada nigde objavljeni. Izložba prati celokupan njegov život, ali i drugu crtu Krcunove ličnosti, kao izuzetno brižnog čoveka i oca - kaže za „Blic“direktor užičkog Arhiva Željko Marković.
Krcun je otvoreno pisao o svojoj ulozi u čistkama tokom Užičke republike