Bez naslova
PISMA IZ PROVINCIJE
Uprkos činjenici što je u kataklizmičnom plebiscitu koji je poprimio razmere rezolucije Informbiroa izjašnjavanje pojedinaca iz filmske branše dobilo značaj etičkog čistilišta, ozbiljno sam se premišljao da li da se oglašavam povodom kontroverznog filmskog scenarija Dimitrija Vojnova - koji već izvesno vreme drma našu javnost zaglušujućom bukom: „Jesi li za ili protiv Mezimice“? Bez obzira što u celu priču ulazim kao u hladnu vodu, shvatio sam da sam u obavezi da kažem koju reč - makar iz dva razloga. Prvi je što se u nedelji koja je iza nas priča o „Mezimici“objektivno nametnula kao prvorazredni medijski događaj - koji nije bacilo u senku ni njujorško fotografisanje Ane Brnabić sa Melanijom i Donaldom Trampom. Kojom prilikom je žovijalni prvi fajter američke svetske dominacije rekao našoj premijerki „da su Srbi dobar narod“! Zbog čega su se šiptarski lideri Tači, Haradinaj i Pacoli, uzaludno tražeći nužnik po prizemlju zdanja UN koje im je jedino bilo dostupno - odmah ukakili u gaće!? Drugi i svakako važniji razlog je duboko ličan. Autora „Mezimice“poznajem od 1987. Sa nepunih sedam godina crtao je američke zastave po stolovima producentske kuće „Film danas“dok smo njegov otac Dragoljub kao direktor, veliki Živojin Pavlović kao reditelj i ja kao scenarista spremali film „Na putu za Katangu“. Dvadeset godina kasnije, daroviti Dimitrije će postati mladi lav srpske kinematografije. Glumac, scenarista, dramaturg, esejista, publicista, filmski kritičar i - ostrašćeni kritizer i medijski pljuvač serije „Selo gori...“. Koji će sa grupom istomišljenika na društvenim mrežama, u novinskim izdanjima i svuda gde im se ukaže prilika - udruženo i udarnički sa gnušanjem pisati sijaset tekstova o retrogradnosti, nazadnosti - pa čak i štetnosti projekta čiji sam autor!? Koji je uzgred, postao najveći i najgledaniji filmsko-televizijski projekat srpske nacionalne televizije - od osnivanja do danas.
No, ne lezi vraže - 2015, nakon zabrane TV serije „Ravna gora“i nasrtaja vrhuške države i SNS na moju malenkost, sa medijskim čerečenjem, blaćenjem u tabloidima, dok su sve kolege ćutale kao zalivene - jedan od retkih koji je uz Dragana Bjelogrlića javno stao u moju odbranu - bio je Dimitrije. Nisam mogao čudom da se načudim. I danas osećam respekt prema tom činu. Snažno motivisan da mu uzvratim - danas želim da stanem u njegovu odbranu jer gromko osuđujem svaki oblik zabrana i mešanja države i politike u slobodu stvaralaštva. Ali ne znam - od koga i od čega da ga branim? Pitam se - ko je zabranio scenario? Nedavno konstituisani novi UO Filmskog centra? Koji nije doneo nijednu odluku o filmu „Mezimica“? Koji o tom projektu nije ni raspravljao? Ako gospodin Boban Jeftić, direktor FC, mora da drži jezik za zubima jer je državni činovnik - zašto nesuđeni producent filma „Mezimica“, kolega Svetozar Cvetković ćuti? Ko ga je i pod kakvom prisilom naterao da potpiše sporazumni raskid ugovora sa FC? Kako ga je to Jelena Trivan stavljala na muke? Da li su u pitanju bili usijani ekseri pod noktima, ili niske struje po genitalijama? Umesto licemernog saopštenja tzv. Grupacije za kinematografiju PKS gde su članovi strukovnih udruženja navodno lili krokodilske suze nad slobodom stvaralaštva hoće li neko reći istinu? Hoće li prestati zaluđivanje naroda? Kakav problem sa FCS ima Dimitrije, kada je osam puta bio član komisije koja dodeljuje sredstva drugima autorima - a sam čak sedam puta dobijao podršku za svoje projekte? Ko je stavio zabranu na njegov poslednji film koji je po odluci saziva UO iz maja 2017. - trebalo da finansira FCS? Ko? Politika? Država? Vučić? Sima Spasić…
Scenario „Mezimice“nisam čitao - ali od mnogih čujem da je odličan. Znam ljude i produkciju koja od osnivanja FCS do danas ni za jedan od svojih projekata nikada nije dobila ni žutu banku, koja je spremna da rizikuje, da se izloži opasnosti - da se ogluši o zabranu i da realizuje „Mezimicu“! Tako, što će otići u banku, založiti svoju imovinu i povući kredit - kako to godinama radi, jer joj sredstva FCS nikada nisu bila dostupna. S tom razlikom što u novoj produkciji, bez zadiranja u slobode - đavolji doktor i glavni egzekutor zla koji u nelegalnoj bolnici vadi organe nikako ne sme biti „ugledni srpski hirurg dr Popović zaposlen - kako stoji u poslednjoj verziji Dimitrijevog scenarija??? Ovo zbog toga - jer su rane još uvek žive i još uvek krvare! Zbog toga što se ta vrsta autorske slobode i umetničke nonšalantnosti drastično i bahato poigrava s istinom i tragičnom sudbinom Srba na Kosovu - koji su bili žrtve bezumnog varvarstva nezabeleženog u skorijoj istoriji čovečanstva. Čiji protagonisti i egzekutori nisu bili Srbi - već Albanci. Za koje pravda do sada nije bila dostižna. Kojima do danas nije suđeno za zločine od kojih su zazirali i nacisti - pa ih krivotvoreći istinu pred Bogom i istorijom, čak i u umetničkoj naraciji, ne moramo baš mi amnestirati? Nažalost, ima ko će - i ko to već čini. I na kraju - smemo li biti toliko nesmotreni? Imamo li pravo da budemo toliko surovi i nehumani prema žrtvama i njihovim potomcima - ako je neko uopšte i pretekao? Umetnost za umetnost - ali, minimum samopoštovanja neće nam biti naodmet. Ako iole držimo do sebe i do elementarne nacionalne odgovornosti. Toliko.