Rijaliti rijalitija

Otkako je u Parobrodu održana tribina na kojoj je aktuelni ministar kulture Vladan Vukosavljević izjavio da rijaliti programe treba ograničiti i dodatno ih naplaćivati, zapravo ne prestaje rijaliti rijalitija...

Trebalo bi i vremena i prostora i za najmanji osvrt na to ko se sve uključio u igru (tj. rijaliti rijalitija), šta je rekao, razna tumačenja i spekulacije uključujući i onu da bi izjava o rijalitima mogla ministra koštati funkcije (što je posebno interesantno budući da ako jedna vlada menja svog ministra zbog rijalitija, onda to pre svega govori o toj vladi; govori, nažalost, i o životu onih kojima upravlja takva vlada).

Jedna od stvari koja u celoj toj priči, najblaže rečeno, vređa elementarnu inteligenciju jeste stalno isticanje kako ljudi masovno vole rijaliti. Da se s toliko pažnje, snage, kapaciteta, novca, moći, podrške i sa najviših instanci... forsira, na primer, teorija kvantne fizike ili nešto još složenije i običnom čoveku nerazumljivije, posle izvesnog vremena bismo izvesno mogli reći - to ima brojnu publiku.

Umni ljudi su odavno skrenuli pažnju da mnoštvo rijalitija i njihova popularnost nisu slučajnost. Reč je o vrsti sadržaja koja ima određen sociopsihološki učinak kao i finansijski, politički... Poraz svake pameti, forsiranje poruke da je život bezvredan a čovek, kad je već takav, još bezvredniji, hteli ili ne, jeste put u pakao. Nije uteha, ali iskustvo nas uči da će to biti i za one kojima je sve to u debelom interesu te su ga zato tako i spakovali.

Uzgred, to sa ograničenjima o čemu je Vukosavljević govorio uveliko postoji u brojnim zemljama. A kada je o publici reč, što bi rekla Mira Stupica, ima mnogo nas u nama. Od konteksta, onih koji ga oblikuju, zavisi da li će ponegovati i na površinu izvući ono najbolje ili ono najgore u ljudima.