Kao ministar zdravlja u Nedićevoj vladi, dr Mijušković je za vreme nemačke okupacije celu Srbiju opasao sanitarnim kordonom tako da nijedna od zaraznih bolesti koje su harale Bosnom i Hrvatskom nije mogla preći u Srbiju. Tako je Srbija tokom svih godina r

To je priča o jednom od njih, dr Jovanu Mijuškoviću, hirurgu koji se upisao u istoriju naše hirurgije. On je 7. aprila 1928. godine uradio prvu operaciju na srcu povređenog dečaka od 15 godina iz sela Dupljaja kod Uba. Dečak je nesrećnim slučajem ranjen floberskim pištoljem osam sati pre nego što je primljen na hirurško odeljenje Valjevske bolnice koja je već ušla u istoriju tokom prvih godina Velikog rata.

POKULJALA JE KRV Ulazna rana veličine kukuruznog zrna bila je na jedan prst ispod bradavice leve sise.

“Disanje mu je bilo teško, facijes uplašen. Konstatovana je uvećana fraktura srca. Tonovi istog su tupi i teško se čuju. Puls miran i pravilan, 80 otkucaja u minuti. Odmah sam posumnjao na povredu...” - piše hirurg u radu objavljenom u Srpskom arhivu od 1928. pod naslovom “Jedan uspeo šav na srcu”. Dr Gađanski, šef rendgenološkog odeljenja je rendgenoskopijom ustanovio dijagnozu hematoperikarda (krv u srčanoj kesi): “...Siluete pojedinih odeljenja sa desne i leve strane izbrisane. Desni ugao između srca i dijafragme je iščezao. Dijagnoza se nametala: radnja srca se jedva opažala, ona se, međutim, vrlo živo manifestovala u pokretima malog kuršuma, kuršum se mogao pratiti kao rad srca u vidu svrdla”, zaključio je dr Gađanski, a dr Mijušković dalje nastavlja:

“Operaciji sam dalje pristupio uz asistenciju dr Nikolajevića u lokalnoj anesteziji novokaina sa adrenalinom. Grudni koš je otvoren po Roteru sa bazisom na medijalnoj strani... Svršivši to rasekao sam uzduž uvećani perikard koji je imao tamnu boju usled izliva krvi. Iz istog je pokuljala crna krv oko jednog litra. Na vrhu desne komore upravo jedan poprečan prst ispod njenog vrha naišao sam na povredu od projektila veličine omanjeg kukuruznog zrna. Pritisnuvši palcom i kažiprstom opisanu povredu koagulum krvi i projektil izašli su napolje i srce mlazevima šibalo krv. Nastao je jedan dramatičan trenutak kada je svaki sekund skupocen. Trebalo je zaustaviti krvarenje šavom. Asistent je levom rukom komprimirao desnu pretkomoru, da smanji krvarenje, za to vreme sam kažiprstom i palcem leve ruke oprezno i čvrsto stegao povredu i tankom crevnom iglom stavio sam dosta dubok prvi šav, pazeći da ne povredim endokard. Posle prvog šava dalja manipulacija je išla lakše, jer sam se dugim koncem prvog šava poslužio kao uzdom, dok je asistent držao srce tako da sam u istom pravcu izveo vrlo lako i drugi šav. Tako isto na lak način izveo sam dva šava u suprotnom pravcu. Pošto sam se uverio da ne postoji izlazna rana, očistio sam srčanu kesicu od krvi i potpuno je sašio čvornim svilenim šavovima... Zatim sam prozor na grudnom košu zatvorio u dva sprata.”

Dr Mijušković je ostavio zabelešku i o toku oporavka njegovog mladog pacijenta kome je spasio život:

OTPUŠTEN KAO ZDRAV “Oporavljanje je išlo teško i sporo. Tok bolesti bio je komplikovan... Otpušten je iz bolnice 24. 6. kao zdrav i počeo se naglo oporavljati. Dečko danas služi u bolnici kao vratar i ponaša se kao potpuno zdrav. Zadovoljan sam uspehom. Mislim da je ovo prvi uspeli slučaj operacije na srcu u našoj državi. Operaciju sam vršio pod vrlo teškim okolnostima. Pacijent je došao punih osam časova posle povrede i to bez aparata... Uspeh pripisujem i brzini s kojom sam izvršio U čast slavnog lekara u Valjevu početkom ovog veka osnovana je Fondacija „Dr Jovan Mijušković“, a ostala je zabeležna njegova poseta ovom gradu u leto 1943. godine. Došao je na poziv Valjevaca i održao je zbor na tamošnjoj pijaci i bio burno pozdravljen od velikog broja okupljenih ljudi. Valjevska opština mu je priredila svečani banket, a iz Valjeva je bio ispraćen s najvećim počastima. operaciju koja nije trajala više od 35 minuta, a u lokalnoj anesteziji koju je ovaj dečko hrabro izdržao, a najviše pak njegovoj otpornoj snazi koji mi je i pored perikardistisa, otvorenog pneumotoraksa, pleuritisa, pneumonije, ipak učinio to zadovoljstvo da ga zdravog i veselog pred vama prikažem a to se zadovoljstvo retko u životu pruža!”

STRELJANJE

Dr Mijušković je rođen 1886. godine u Nišu, a posle završene gimnazije u Beogradu završio je medicinski fakultet u Beču. Kao student bio je, punih šest godina, predsednik bečkog nacionalnog studentskog društva “Zora”.

Bio je izdavač istoimene revije koja izlazila mesečno u obimu od 48 strana. Prvi broj je izašao pod geslom Stojana Protića “Sursum corda” - “Visoko srce”, a za “Zoru” su pisali i Ljuba Jovanović, Svetozar Pribićević, Frano Supilo, Jovan Skerlić, Josip Smodlaka... Pred Prvi svetski rat list je ugušen, saradnici internirani ili utamničeni. Sam dr Mijušković je bio interniran u zarobljenički logor Neđmeđer. Posle rata radio je malo u Valjevu, bio je poznati radikal, predsednik sreskog odbora Radikalne stranke koja je pobedila na izborima 1922. godine.

Ponovo odlazi u Beč, 1923. godine gde je godinu i po dana specijalizirao hirurgiju na klinici profesora Bidingera, đaka čuvene Bilrotove škole, a specijalizaciju je dovršio kod profesora Milivoja Kostića, najvećeg srpskog hirurga u istoriji ove delatnosti u Beogradu.

Posle službovanja u Ćupriji, gde je bio upravnik bolnice, premešten je u Valjevo 1926. za upravnika bolnice i šefa hirurškog odeljenja. Tokom tog perioda urađena je i ta prva operacija na srcu na prostoru Jugoslavije. Dr Mijušković 1932. godine postaje šef saniteta Ministarstva saobraćaja, a decembra iste godine izabran je za honorarnog profesora Medicinskog fakulteta za istoriju medicine. Obradio je istoriju medicine Mesopotamije, Egipta, doba Hipokrata, Aleksandrijsku epohu i staru medicinu Arapa. Pristupno predavanje, za pamćenje, održao je 31. marta 1933. godine pod naslovom “Lekar kao umetnik”.

Nakon formiranja vlade generala Milana Nedića postao je ministar zdravlja, a tokom rata bio je šef hirurgije Gradske bolnice. Kada su komunisti došli u Beograd, streljan je među prvima, bez isleđivanja i suđenja.