Mali čovek lako pristaje

Čuveni glumac igra jednu od glavnih uloga u predstavi „Ničiji sin“, čija je premijera sutra (20) u BDP.

Reč je o komadu savremenog hrvatskog pisca i scenariste Mate Matišića, koji slovi za jednog od vrhunskih na ovom prostoru, a čija je radnja smeštena u Zagreb početkom dvehiljaditih i u kome se kroz priču o jednoj porodici preispituje novija politička istorija na ovim prostorima, sudbina i profil malog čoveka, ratovi devedesetih, pitanje identiteta…

Praizvedba komada bila je 2006. u Rijeci, po njemu je, podsetimo, snimljen film

Arsena Antona Ostojića ovenčan na Pulskom festivalu 2008. sa čak šest Zlatnih arena.

Režiju predstave u Beogradskom dramskom potpisuje Marko Misirača, a Brik Krivokapić kaže da se posle pet godina vraća na beogradsku scenu.

- Motivisao me je izvanredan komad. Gledao sam i film po tom delu, reditelja Ostojića. Oduševio me. Inače, zaista nisam imao nameru raditi nešto novo u pozorištu. Naigrao sam se… Nisam od onih koji ne mogu bez scene, a malo sam se bio i zasitio.

Čime vas je privukao komad?

- Kvalitetom, snagom, temom. Zanimljivo zadnjih četiri, pet godina uglavnom igram na hrvatskom. Igram još jednu predstavu na Brionima u Teatru Ulisis. Nisam mogao da odolim da zaigram sa Radetom u “Liru”, snimao sam tamo veliku seriju za HRT. “Ničiji sin” je slojevit komad, pun i duhovitosti i gorčine.

Ko je i kakav je vaš lik?

- Ukratko, on je pravi, tipični političar koji se prilagodi svakom vremenu. Naravno da je bio član partije, pa u vreme Maspoka se okrenuo nacionalizmu te je dospeo u zatvor - dakle, kao podneo neku žrtvu - pa se zatim dobrano priklonio novom vremenu. Služi se čak i porodičnom nesrećom da bi bio u vlasti. Zapravo, veliki manipulator. Karakter sočan za igranje. Bio mi je vrlo zanimljiv proces rada. E, sad nastaje ovaj manje zanimljivi deo, kad ideš pred novinare, u medije.

Ne otvara li komad i pitanje - šta smo uradili, ostavili sopstvenoj deci?

- Otvara, ali iz perspektive lika mi je teško govoriti o tome jer ne volim da prepričavam ono što igram.

A kako na to pitanje gledate lično? Na generacijsku odgovornost rođenih pedesetih i šezdesetih koji su najnormalnije išli u London po ploče, u Italiju po farmerke, u Hrvatsku na more, i nisu prepoznali strahotu pošasti devedesetih dok se nije razbuktala jer nisu verovali da je takav krvavi raskol i toliki korak unazad moguć…

- Živeo sam i radio po celoj Jugoslaviji. Odrastao sam u Peći. Imam senzibilitet da naslutim šta bi moglo biti. Ali od te slutnje zapravo nemaš ništa. Mi se bavimo ovim čime se bavimo i radeći svoj posao nismo zatvarali oči. Upozoravali smo kroz predstave, nastojali da na svoj način kažemo; ljudi ovo se može desiti, ljudi strašne su posledice. Ali naš je uticaj mali. Umetnost je u smislu konkretne delotvornosti u datom trenutku nemoćna pred politikom.

Neretko se može čuti da je pravi motiv rata bio kapital, odnosno pljačka, da bismo se obreli u neoliberalnom sistemu…

- Studirajući pravo četiri godine učio sam i političku ekonomiju. Kapital je po svojoj suštini, po svojoj prirodi beskrupolozan i melje sve pred sobom. Ovo u čemu živimo, korporativni kapitalizam je valjda vrh vrhova tog principa. Tu nema milosti. A uz to, šta značimo mi mali u njihovoj velikoj priči. I naravno da je takozvani običan čovek uvek žrtva. Nego je velika muka i šteta što taj mali čovek lako pristaje. Ne bi veliki mogli postati i biti veliki, ni uraditi sve što urade, bez malog čoveka. Ali ne možeš okrivljavati ljude. Život je postao toliko surov, a kad se čovek bori za preživljavanje, onda je njime lako manipulisati.