Đaci kao glineni golubovi
Ove jeseni su moje unuke pošle u peti razred. Dok su bile u nižim razredima, sve je odavalo bajkovit i idiličan utisak škole koju pamtimo. I neizbrisivi nezaborav sepija sa požutelih fotografija - sa jednodnevnih ekskurzija, školskih svečanosti, malih odmora i nastava u prirodi. U kojima vidimo brižne učiteljice kako uče, brinu, podučavaju, vaspitavaju i čuvaju svoj razred kao kvočke piliće. Zaštitnička, topla i blagonaklona briga dobrih učiteljica koje u pažnji, toleranciji i ljubavi vode računa o svakom đaku bila je prirodni, naravni i logični prvi korak u kojem roditelji odgovornost za psihofizički razvoj, za mentalni i intelektualni napredak, za budućnost i prosvećivanje svoje dece ustupaju nekom drugom. To jest školi. To je trenutak kada svaka jedinka iz ušuškanog okrilja porodice kreće ka sopstvenom životu. Kada iskorakne u eksterni vrtlog velikog galimatijasa sudbina, uspeha, padova, pobeda i poraza, posrtanja i napretka... Muški koji su išli na služenje vojnog roka pamte najboljeg druga iz vojske, mlade majke nikada ne zaboravljaju babice koje su u veličanstvenom činu rađanja prve prihvatile njihove bebe - a svi pod obavezno čuvaju sećanja na svoje učiteljice i učitelje.
I dok u školama u Beogradu i drugim velikim gradovima vrvi, dok se traži stolica više u učionicama paradigma nestajanja i propasti srpskog sela koje je decenijama na repu društvenih, socijalnih, kulturnih i ekonomskih događaja - upravo su poluprazna školska dvorišta. Dok putujem po Srbiji - dok vozim pored škola ispred kojih se igraju deca, ledi mi se srce kad mogu, a da ne prikočim, da u glavu izbrojim koliko ima đaka. Koliko dečaka, a koliko devojčica? Žalim zbog toga i znam - da nam slika koja mi dugo ostaje pred očima ništa dobro doneti neće.
Po selima praznina i tuga. Ipak, svakog razumnog čoveka, roditelja, oca, majku, babu ili dedu - vesti koje dobijamo iz škola u urbanim sredinama mnogo više uznemiravaju i čine nespokojnim. Stiče se utisak da dok svako jutro oblačimo svoju decu, dok im guramo sendvič u preteške đačke torbe i u džepove poneku paru za sok u školskoj kantini - mi zapravo na milost i nemilost svoja čeda šaljemo u neizvesnost i prepuštamo ih neumitnoj sudbini. Sa zebnjom i strahom - šta će im se u školi dogoditi? Šta u školskim dvorištima, a pogotovu - šta na marš ruti od škole do kuće? Sa koje škole brže-bolje skidaju sopstvenu odgovornost sa obrazloženjem „da se ne mogu smatrati odgovornim za ono što se deci može dogoditi van školskog dvorišta“.
Koliko je strašno vreme u kojem odrastaju naša deca, za šta nisu odgovorna ona već mi - potvrđuju događaji koji jedan drugi sustižu. Poslednji pokušaj otmice jedanaestogodišnje devojčice ispred osnovne škole u Žarkovu izaziva jezu, užas, bes - ali i što je najstrašnije, osećanje nemoći. Može li društvo i država uopšte nešto da preduzmu? Imamo li toliko policajaca? Jesu li naša deca glineni golubovi? Kako da ih zaštitimo od pedofila i dilera droge koji ih presreću? Kako da sprečimo vršnjačko nasilje kao epilog strašne destrukcije, pogrešnog korišćenja interneta i pogubnog uticaja medija koji ključaju od zla i krvi koja lipti na sve strane? Kako pobeći od agresije i bahatosti i pogubnog uticaja rijaliti programa na našim televizijama? U kojima se mladim naraštajima šalje poruka da je dozvoljeno biti nasilan, drzak, bezobrazan i bezobziran. Da se to isplati - čak i nagrađuje.
I na kraju nastava. Pogotovu - skraćeni časovi. Ne sporim pravo prosvetnih radnika da štrajkuju - čak ih snažno podržavam u njihovoj borbi da skrenu pažnju na sebe i da traže bolji ekonomski i finansijski tretman za svoj izuzetno važan i odgovoran posao. Ali šta znači čas od 30 minuta? Sme li sveštenik da štrajkuje pa da održi pola opela? Sme li hirurg koji operiše otvoreno srce da štrajkuje i radi skraćeno - i da ostavi pacijenta na stolu? Ne sme - umreće mu pacijent...
Strahujem i od zaključka i od analognosti.
Sme li hirurg koji operiše otvoreno srce da štrajkuje i radi skraćeno?