Mladenci na ekskurziji
Ako postoji mogućnost da se na ekskurziji pokvari autobus kako bi se u njemu kao slepi putnik otkrio političar, računajte da će se to izvesno dogoditi. Tako bi moglo da zvuči jedno novo pravilo Marfijevog zakona i bio bi izvrstan vic na gotovo svim meridijanima. U Srbiji, međutim, ovo je udarna vest nazvana afera „Maturant“i ilustracija tragične realnosti, kada se na jedno mesto u isto vreme „spakuju“odsustvo osećaja za pravdu, poniznost, bahatost i nepotizam.
Počelo je u Arilju, na putu za Italiju, gde se na maturantsku ekskurziju uputila tamošnja srednja škola. U autobusu nije bilo mesta za jednog učenika, vukovca i izvesno budućeg najboljeg đaka svoje generacije jer njegovi nisu imali novca da plate putovanje.
# Solidarnost, empatija i glas protiv nepravde u Srbiji danas su na nivou incidenta
U autobusu, međutim, „i to celoj priči daje čudan ton“, bili su predsednik SO Arilje Dragiša Terzić sa novom suprugom, inače zaposlenom u opštini. Bez namere da se zadire u bilo čiju intimnost i pretpostavlja da li je đačka ekskurzija iskorišćena za njihov odlazak na medeni mesec, sem što je krajnje neromantično, evidentno je da je to, blago rečeno, sramotno.
Šta znamo posle svega? Autobusi se svuda kvare i ako nužda nalaže, nije smak sveta pogurati ga. Užasavajuće žalosna su opravdanja direktora ove ariljske škole, koji je bar podneo ostavku, zašto i kako se jedan političar i funkcioner našao u autobusu sa đacima. Od toga da je „kao i sva ostala deca (kao da je političar dete) platio putovanje iz svog džepa (kao da đaci to nisu učinili)“, do toga da mu je bilo važnije da na ekskurziju povede lokalnog moćnika umesto najboljeg đaka svoje škole.
Imalo bi se, uz ovaj spisak mladenaca i direktora, nešto reći i o roditeljima školskih drugova maturanta koji je ostao kući. Na primer, pitati zašto nikome ne pade na pamet da direktora pita „ko su ovi ljudi, koji su razred i šta rade sa našom decom u autobusu koji ide na ekskurziju“? Ako se već ne pita, daleko bilo, zašto niko ne dođe do ideje da se finansijski pomogne siromašnom drugu da i on ode na ekskurziju?
Ali, odgovori na ta pitanja su ono što nas kolje - da su solidarnost, empatija i glas protiv nepravde u Srbiji danas na nivou incidenta i poraženi su od straha i hronične bolesti koja nam određuje karakter i mentalitet, a zove se „moja vajdica“. Zato smo i došli do toga da se dobrano ovajđeni moćnici, bez obzira da li im je vlast data u vilajetu, nahiji ili celom pašaluku, bahate i na ovako banalnim primerima.