Šestooktobarska jadikovka

ISKRENO GOVOREĆI

Peti oktobar 2000. bio je dan kad je jedna vizija Srbije pobedila drugu, a ne dan kad su jedni ljudi pobedili druge. Tako je barem trebalo da bude. U praksi, mnogi su taj događaj shvatili po sistemu: „A sad, malo mi.“Takođe, mnogi su toga dana pomislili da je to prilika za obračun sa neistomišljenicima. Otud i dandanas žal za propuštenom lustracijom i kontinuirani odisaj unutar „građanske“javnosti sa čežnjivim pozivima da se čistka ipak desi kad „naši“opet dođu na vlast. „Da smo se s njima obračunali kad je bilo vreme, ne bismo danas morali da trpimo, Vučića“, reći će, u sebi, mnogi „elitni intelektualac“.

Propušteni trenutak obračuna i eliminacije one druge strane, to vam je, poštovani čitaoče, taj „Šesti oktobar“o kome sa žaljenjem (koje vremenom raste), neki u javnosti ćute, dok na internet forumima pod maskom i lažnim imenom, nasiljem prete svima koji drugačije misle. Dakle, za normalne, Peti oktobar bio je dan slobode i demokratije. Za one druge, bio je to dan revitalizacije premiloševićevske Srbije, kao jedine zemlje na svetu u kojoj su postojali komunisti-liberali. Pre ćete u prirodi pronaći drveno gvožđe nego što ćete sresti komunistu liberala. Ako si komunista, onda nisi liberal. Međutim, ne samo da užareni led u Srbiji postoji, već je glavni sadržalac (što bi rekla Latinka Perović) dominantne srpske (tačnije beogradske) elite. Najveća zamena teza je to što se ovde “građanima” zovu komunisti i neokomunisti, ljubitelji jednoumlja i totalitarizma - pod uslovom da su oni ti koji diktiraju jednoumlje. Čim nema njihovog jednoumlja, najglasniji su zagovornici tvrdnje da ovde vlada totalitarizam i despotija. Oksimoronskoj eliti, pretpostavljam, dopada se kako Slaviša Lekić, u maniru kominternovskog komesara, obeležava svoje kolege, novinare (čiji se politički afiniteti ne poklapaju sa Lekićevim) i bez zazora im stavlja metu na čelo, dok to, mrtav ‘ladan, objavljuje jedan građanski dnevni list. I to onda sa uživanjem guta suvomokra građanska publika. I niko da se upita da li je pravljenje spiskova za odstrel neistomišljenika posao predsednika jednog novinarskog udruženja koje bi (valjda) trebalo da štiti sve novinare, a ne samo one sa kojima deli političke afinitete (i interese). Na Tviteru Sandra Romić kaže: „Nisi ti objektivan novinar ako si vidno opoziciono i antirežimski nastrojen. Niti si bolji. Samo si na drugoj strani. Da se ne lažemo.“Kako se to, u petooktobarskom delu Srbije, desilo da je politička ostrašćenost počela da se doživljava kao objektivnost? Što je još gore - kao moralna superiornost. Novinari koji nisu histerično “antirežimski” odmah se proglašavaju “plaćenicima”, a oni koji jesu “antirežimski“, podrazumeva se da oni rade za slavu i iz ljubavi prema istini i pravdi. U tom smislu, Tanja Rigonat nije razumela „Balkanskog špijuna“: nije to drama o totalitarizmu, već o komesarima i pandurima volonterima koji otkrivaju izdajnike opozicije, Vučićeve plaćenike i određuju ko sve treba da bude ošišan do glave i prebijen kad njihovi opet dođu na vlast. A govori i o onim „neimenovanim izvorima“koji posle sastanka u četiri oka između Putina i Vučića dojave Draži Petroviću kako je „Putin utišao Vučića”. „Balkanski špijun“je drama o (malo) građanima - o pakosti, zlobi i o malim huljama koje ovde zovemo „borcima protiv režima“, protiv „medijskog mraka“, a vrlo često i „liderima”.

P.S. Molim nadležne organe da prekontrolišu rad svih humanitarnih fondova (finansijski i zdravstveni aspekt) pa, ako je sve u redu, nek ućute svi koji sumnjaju u valjanost njihovog rada, a ako nije, da umuknu svi ono koji unapred znaju da je tu sve kako treba.

Nisi ti objektivan novinar ako si vidno opoziciono i antirežimski nastrojen