ŠARL AZNAVUR Jedno sećanje na njega
NA TREĆEM KANALU RTS, povodom vesti o njegovom odlasku, ko zna po koji put emitovan je snimak koncerta koji je održao pre pedesetak godina u Domu sindikata. Sećam se da sam tada, kao još mladi TV reditelj, u Somborskom pozorištu istovremeno režirao vodvilj „Barionovo venčanje“i tada popularni komad Franka Gilroja „Ko će da spase orača“. Morao sam da trknem u Beograd da nečim odradim platu u matičnoj kući.
Ponude mi da radim prenos koncerta Šarla Aznavura iz Doma sindikata. Postavio sam one stare, velike crno bele kamere kojima smo počeli da radimo još pedeset osme. Postavio sam ih na mesta s kojih sam nekad prenosio „Beogradsko proleće“i čekao da Aznavur zapeva. Odjednom, pred sam početak koncerta pojavi se jedan čovečuljak i pita na francuskom ko je reditelj. Kaže da izvođenje koncerta Šarla Aznavura obavezno podrazumeva stalne promene svetla. Pozvao sam šefa rasvete Jovana Čedića da ovo čuje. Čovečuljak traži četiri vrste svetla da bi se smenjivala prema karakteru pesme. Rekosmo mu da mi još nemamo dimer kojim se izvode te kerefeke.
- A to znači?
- To znači da vam možemo dati jedno svetlo od početka do kraja koncerta.
- Onda, gospodo, nema koncerta. To reče, pa ode nekuda. Upravo je isticalo vreme za početak koncerta kada se onaj vrati i dovede glavom slavnog Aznavura, koji nije bio ništa viši od svog menadžera. - Šta je u pitanju?
- Zamisli, kažu da ne mogu da menjaju svetlo.
- Onda nema koncerta.
- Rekao sam im.
- I?
- Baš njih briga.
- Nije, gospodine Aznavur, nego nemamo tehničkih uslova za to.
- Vi ste reditelj?
- Da.
- Imali ste šansu da snimite Aznavura.
- Verujte da je to bio moj san - odvalim ja, a on me odmeri da vidi lažem li.
- Ako je tako, smislite nešto!
- Ne znam šta...
- Ne znate? Pokrenite maštu, dokažite da ste reditelj! Ostavimo ga, Žanpol, neka nam javi da li je našao rešenje ili da se pakujemo.
Poznat sam po tome da sam čitav radni vek proveo u nekoj budalastoj panici. Tako sam navikao da u panici najbrže mislim. Pozvao sam Žanpola i zamolio ga da napravi spisak pesama i da pored rednog broja pesme stavi znak određen za svaku vrstu svetla. Rasvetljivač Čedić se već užasavao ideje koju nije mogao odmah da shvati.
- Kako ne razumeš? Pored pesme stoji znak da treba samo spot na njega, tvoji ljudi izvuku ostale kablove iz utikača. Ako uz sledeći broj stoji znak spot i kontrasvetlo, utaknete reflektore od kontre. Za promene imate dosta vremena dok traje aplauz. Šta kažeš?
- Kažem da ti nisi normalan, gde se to radi?!
- Nigde, a ovde će morati.
- Bar da imamo probu... Koncert je ipak krenuo. Rasvetljivači su čupali utikače reflektora, opet neke uključivali, a neke čupali, pa opet čupaj, uključi... S obzirom na to da nismo imali nikakve probe, pored sve naše panike, koncert je tekao skoro besprekorno, svetlo se skoro idealno menjalo... Posle je zadovoljni i iznenađeni Aznavur tražio da me vidi.
- Bravo, bravo! Kakvu ste to tehniku nabavili?
- Bila je to srpska tehnika. Samo za vas, msje Aznavur.
- Bravo, bravo, la limijer ete ekselant. Vreman!
Gledam pre neki dan, po ko zna koji put, taj naš snimak koncerta Šarla Aznavura iz šezdeset devete i stvarno - “la limijer ete ekselant. Vreman!“.
Ovo sećanje objavljeno je u mojoj knjizi “Držeći se za vazduh“u izdanju “Vukotić Media”