Paranoje

U Nacionalnom teatru 1. oktobra premijerno je odigrana predstava „Balkanski špijun“Duška Kovačevića, u režiji Tanje Mandić Rigonat, koja potpisuje i adaptaciju. Pozorišna poslastica koja se ne propušta. U priču, koja je i zahvaljujući kultnom filmu opšte poznata, rediteljka uvodi nove valere. Kovačević je u ovaj komad, napisan 1983, uveo i radio, glas spikera, što je momenat koji rediteljka izvanredno razrađuje. Ona uvodi oličenje medija (upečatljiva Vanja Milačić), koji stvaraju društvenu klimu u kojoj su ludilo, nasilje i izmišljanje neprijatelja normalni. Medijski sadržaji su dokument, preuzeti iz naših stvarnih medija. Vesti - poput „apokalipsa: Hrvatska će do 2037. postati pustinja usled porasta temperature”, “postoji mogućnost da nam se vrati panonsko more“, „u Srbiji deluje 55 službi bezbednosti iz 40 zemalja, njihove mete za infiltriranje špijuna su SANU, SPC, Vojvodina...“, “lov na glavu predsednika vrše domaći izdajnici, nepatriote, autošovinisti, bivši umetnici, a sad raspale narkomančine, sajber-monasi...“, „vanzemaljci kamuflirani žive među nama“- praćene raspevanim numerama pretapaju se sa scenama u domu Ilije Čvorovića, životima likova. Te otuda je Ilija Čvorović (odlični Ljubomir Bandović) „prirodno“poludeo. Njegova paranoja je proizašla iz izmanipulisane čestitosti i srdačnosti. Iz ljudske, ali u ovom vremenu sasvim luzerske pobude da se misli o opštem dobru i dela u njegovu korist.

Indikativan je lik sestre Đure (snažna, autentična Dušanka Stojanović Glid). Uz činjenicu da nije reč o bratu, kao u komadu i filmu, već o sestri, jer paranoja nema pol, sve ukazuje da je za nju nasilje normalna stvar, ona je od onih koji su u međuvremenu svikli da se njime i hrane i brane. U vestima, uz lake note i teške nesreće, odjekuje i svakojaki boljitak Srbije na dobrom putu, na šta se slikovito nadovezuju scene u kojima Ilijina supruga Danica - npr. kroz priču o cenama na pijaci, nemogućnosti da joj se ćerka zaposli - dočarava muku da se održi goli život. Kroz lik Danice, u izvanrednom tumačenju Nele Mihajlović, biva jasno da je nametnuto ludilo došlo i do kuhinje, razorilo i porodicu. Predstava, naravno, vrvi od komičnih momenata, ali i od uistinu potresnih. Ćerka Sonja (tačna Katarina Marković), uprkos najboljoj volji i jasnom sagledavanju stvari, ne uspeva da pomogne voljenim roditeljima, a podstanar (Milutin Milošević), momak koji je devedesetih odbegao u inostranstvo, gde nije ostvario umetničke snove, ali jeste stvorio neki kapital, ne uspeva da pomogne svojoj voljenoj zemlji, iako se zbog toga u nju vratio. Sve je suprotno od onoga što jeste, kako glasi čuvena replika iz tog komada. I svi su (smo) na ovaj ili onaj način žrtve nametnutog ludila. Muziku Irene Popović Dragović na sceni uživo izvode Vladimir Gurbaj, Elio Rigonat, Ivan Mirković i Relja Derbogosijan. Scenograf je Branko Hojnik, a kostimograf Ivana Vasić.