Menadžeri u crnom
PISMA IZ PROVINCIJE
U restoran o kojem je reč odlazim više od četrdeset godina. Čuveni beogradski ugostitelj koji ga je od prvog kafanskog stolnjaka stvarao, korak po korak mukotrpno izgrađivao, sa širokim srcem i tradicionalnim srpskim gostoprimstvom osvajao svakog ko prvi put uđe - više nije među nama. U godinama iza nas svaki odlazak na to prijatno mesto - za mene i moju porodicu bio je praznik. U decenijama koje su protutnjale, u skladu i toplini domaćinskog restorana ženio sam i udavao, slavio rođendane mojih najmilijih, proslavljao poslovne uspehe i radovao se dolasku na svet mojih unuka. U prelepom ambijentu retke beogradske pitomine - ne pamtim da smo ikada doživeli najmanju neprijatnost. Naprotiv, bili smo ugošćeni i uvek dočekani - kao rod rođeni. I ne samo mi. Srdačno i još srdačnije ispraćani od starog gazde i njegove supruge. Koja je znala datume rođendana moje dece, pa kad smo neke godine omašili, kad nas tim povodom nije bilo kod njih u restoranu - ona bi sutradan na našu kućnu adresu slala tortu. Koju je sama pravila specijalno za tu priliku.
Godine su prohujale. Starog gazdu je pod teretom dubokih godina izdalo srce. Na nekoliko meseci pred njegov odlazak uvek kad bismo se videli - pričali smo o istoj temi koja ga je žuljala: Šta će biti sa kafanom u koju je ugradio ceo svoj život kad on bude otišao tamo odakle se niko nikada vratio nije? - Biće dobro, ima ko da nastavi - hrabrio sam ga ja. I hvala bogu - imalo je. U danima i mesecima posle njegovog odlaska - nastavio sam da odlazim u voljenu kafanu. I zbilja, sve je funkcionisalo. Sve je bilo besprekorno - kao da je duša starog gazde nadgledala svakog gosta, svaki delić poslužene hrane, svaku stud propisno ohlađenog vina. Personal se kršio da gosti čuvene oaze za porodične ručkove i uljudne, tople familijarne svečanosti - kao i uvek budu zadovoljni. A onda se jednog dana nešto desilo. U vidokrugu mnogih očiju ništa posebno - ali u mom jeste. Profesionalno naviknut da decenijama gledam svaki delić slike koju u kadru zabeleži filmska kamera - retko šta mi može promaći. Što me ozbiljno preporučuje za tajnovitu službu koju vodi moj zemljak Bata Gašić. Elem, dok sam s porodicom sedao na omiljeno mesto u delu za nepušače - primetio sam da za šankom sede dva nabildovana momka u tesnim crnim majicama i odmeravaju goste kao da im je svako dužan po hiljadu evra? Nikada pre tu i na tom mestu nisam ih viđao? Nažalost, moje crne slutnje da je vrag odneo šalu potvrđene su u narednim danima. Za potrebe naše TV produkcije - želeli smo da snimimo neke scene u restoranu. Naslednik starog gazde na sastanak je doveo plećatog momka mrkog pogleda, takođe u crnoj majici, uz obrazloženje - da je on njegov novi menadžer za posebne dogovore o marketinškom korišćenju restorana. Uslove koje nam je u ime kafane postavio novi menadžer nismo mogli da prihvatimo. Vek normalnosti i dobrote se završio.
Došlo je vreme za rastanak. Priča o kafani koju sam voleo u koju ni ja, ni iko moj više ne odlazi - bolno oslikava kraj jednog vremena. I strašno uzmicanje naspram još strašnije dominacije gangrenoznih procesa koji prže, nagrizaju i devastiraju naše društvo. Sve bahatije, bez skrivanja, bez stida i srama - mafija ulazi u sve pore i postaje deo naše dominantne stvarnosti. Profesija menadžer u crnom, savetnik, marketinški stručnjak ili sekjuriti zaštitnik - ne zahteva školu. Već samo surovu ekipu na glasu, par crnih majica, izlizane farmerke, markirane sunčane naočare, široka ramena, mrki pogled, napumpane mišice i eventualno bejzbol palicu - kad zatreba. Kao pre neku noć kad je eskadron tabadžija upao u neki kafe na savskoj obali i polupao sve i svakoga - na kog je naišao. I nikom ništa... O kojoj kafani je reč - nebitno je? Nažalost - može biti svaka viđenija. Hoće li država konačno preduzeti nešto? Hoće li potegnuti SABLJU 2? Jer sa ovolikom agresijom i bahatošću - nećemo dalje ni od Šida, a kamoli u Evropu...