Džabe nam ekonomska konsolidacija ako nemamo jake institucije

Kao ekonomista, ne mogu da se složim sa modelom razvoja koji podrazumeva da domaći poreski obveznici plaćaju subvencije stranim investitorima da bi investirali u Srbiju, kaže u razgovoru za „Blic” Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta.

On dodaje da „zna da je ova negativna praksa prisutna i u drugim zemljama regiona, i da to onda posledično stvara pritiske i na nas”, ali i da je jasno da se „dugoročni privredni rast i razvoj moraju bazirati na stvaranju kvalitetnog poslovnog i institucionalnog okruženja”.

Koje pozitivne poteze je Vlada povukla u ekonomiji u poslednjih pet godina?

- Svakako da je najveći ekonomski uspeh Vlade u prethodnih pet godina to što smo uspeli da izbegnemo grčki ili argentinski scenario jer smo 2012. bili upravo na tom koloseku i išli smo punom brzinom ka krizi javnog duga i potencijalnom bankrotu države. Nedavna fiskalna konsolidacija i njen uspeh su specifični. Budžetski problemi u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji su najčešće bili rešavani štampanjem novca, čime se stvara inflacija, unosi nesigurnost u privredni ambijent i smanjuju investicije i privredni rast. Iako nije ekonomski poželjan, ovaj pristup bio je politički najbezbolniji. Ovoga puta, Vlada se odvažila da posegne za ekonomskim rešenjem koje cilja u srž problema smanjenje prekomerne javne potrošnje, uključujući smanjenje plata i penzija, što je bio presedan među bivšim jugoslovenskim republikama. Uspeh fiskalne konsolidacije je tim veći ako se ima u vidu veoma nezavidno stanje ekonomske struke u Srbiji, gde je veliki broj ekonomista potpuno pogrešno tvrdio da mere štednje neće rešiti budžetske probleme, već će ubiti privredni rast. Na kraju, fiskalna konsolidacija je ipak ubila budžetski deficit, a ne privredni rast, koji je bio i viši od inicijalnih prognoza.

Građani se, međutim, i dalje pitaju kada će se taj uspeh odraziti i na njihov kvalitet života?

- Veliki broj građana, verovatno, još ne oseća boljitak od uspešno sprovedene fiskalne konsolidacije jer građanima je važan njihov novčanik i njihova potrošnja,

Budžetski problemi u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji su najčešće bili rešavani štampanjem novca, pristupom koji je politički najbezbolniji. Ovoga puta, Vlada se odvažila da posegne za ekonomskim rešenjem koje cilja u srž problema smanjenje prekomerne javne potrošnje, uključujući smanjenje plata i penzija

a Srbija, ukupno gledano, još nije dostigla pretkrizni nivo potrošnje iz 2008. godine. Razlika je u tome što je potrošnja u 2008. godini bila finansirana zaduživanjem, prekomerna i neodrživa. Potrošnja u 2018. godini se ne finansira zaduživanjem i bazirana je na domaćoj proizvodnji. Međutim, to što se današnja potrošnja i životni standard u Srbiji oslanjaju na ekonomski zdravije osnove nego što je to bio slučaj pre jedne decenije verovatno je slaba uteha za građane. I zato je ubrzanje privrednog rasta, i samim tim životnog standarda - apsolutni prioritet ekonomske politike. - Napomenuo sam da je trajno ubrzanje privrednog rasta prioritet ekonomske politike. Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade, Pol Romer, upravo je nagrađen za oblast privrednog rasta, gde je ustanovio ključnu važnost inovacija, znanja i ljudskog kapitala za privredni rast. Pritom, široko je prihvaćeno gledište da su za inovacije i razvoj ljudskog kapitala važni zdravo društvo i jake institucije koje omogućavaju najsposobnijim i najkreativnijim pojedincima da se iskažu. Mislim da je nepostojanje sistemskog i odlučnog pristupa ka izgradnji jakih institucija i zdravog društva najveći nedostatak u proteklih pet godina. Mada bih, umesto pet, slobodno mogao da kažem i 15 ili 25 godina.

- Samim tim što godinama ne uspevamo da izgradimo jake institucije i uredimo društvo - govori da se radi o problemu koji prevazilazi političke okvire i zadire duboko u društveno tkivo. Riba smrdi od glave, pa tako i u rešavanje problema mora da se krene od glave. Istraživači Kvartalnog monitora su nedavno objavili studiju koja pokazuje da možemo biti ponosni na kvalitet prirodnih i tehničkih nauka na Beogradskom univerzitetu, koje prednjače u istočnoj Evropi. S druge strane, kvalitet društvenih nauka je na vidnom začelju. Profesori društvenih nauka u najvećem broju nisu u stanju da objavljuju naučne radove u relevantnim međunarodnim žurnalima niti da prate evropske trendove. I što je najgore, njih to očigledno ne zabrinjava previše, jer iz godine u godinu sve više snižavaju profesorske kriterijume, tako da im je sada samo ostalo da potpuno izbrišu obavezu objavljivanja naučnih radova u međunarodnim žurnalima. Umesto da postavljaju noseće stubove zdravog evropskog društva u Srbiji, predstavnici intelektualne elite se ponašaju kao da su sami sebi cilj, dok se društvo urušava. U ovim uslovima, čak i ispravne ali parcijalno postavljene inicijative Vlade, kao što je povećanje kapaciteta tehničkih fakulteta za obrazovanje IT stručnjaka - neće dati željene rezultate, jer bez reforme društvenih fakulteta te nove IT stručnjake nećemo moći da zadržimo u zemlji. U oskudici ozbiljnih ekonomskih stručnjaka, ne čudi što su tašna-mašna konsultanti uspeli da Srbiji prodaju zabludu da će napredak na Doing Business listi Svetske banke ubrzati privredni rast. Zapravo, ovogodišnji nobelovac Pol Romer je zimus dospeo u žižu javnosti upravo time što je na primeru Čilea pokazao ogroman stepen arbitrarnosti, pa čak i mogućih manipulacija sa Doing Business listom Svetske banke. Da se umesto Latinske Amerike i Čilea Pol Romer slučajno zainteresovao za naše krajeve - imao bi šta da vidi. Na primer, da su zemlje Balkana navodno mnogo bolje u sprovođenju poslovnih ugovora od jedne Kanade. Ili da su uslovi poslovanja u Makedoniji navodno daleko bolji nego u Austriji, Švajcarskoj, ili Nemačkoj. Mada, ne morate da budete nobelovac da biste uvideli koliko Doing Business lista ima veze sa stvarnim životom. Dovoljno je da građanima koji svakodnevno čitaju o novim bizarnim primerima bespravne gradnje kažem da je Srbija na ovoj listi navodno 10. najbolja zemlja u svetu za izdavanje građevinskih dozvola, daleko bolje rangirana od Norveške, Nemačke ili Švajcarske. I dok mi napredujemo na Doing Business listi, institucionalni i društveni kapaciteti nam se osipaju, upravo suprotno od onoga što propisuje teorija privrednog rasta koja je ove godine nagrađena Nobelovom nagradom.

- Kao ekonomista, ne mogu da se složim sa modelom razvoja koji podrazumeva da domaći poreski obveznici plaćaju subvencije stranim investitorima da bi investirali u Srbiju. Znam da je ova negativna praksa prisutna i u drugim zemljama regiona, i da to onda posledično stvara pritiske i na nas, ali je jasno da se dugoročni privredni rast i razvoj moraju bazirati na stvaranju kvalitetnog poslovnog i institucionalnog okruženja. Takođe, mislim da je Vlada trebalo da istraje prilikom privatizacije Telekoma i da bi, pored priliva sredstava u budžet, ta privatizacija imala šire pozitivno dejstvo na privredni ambijent. Na kraju, mislim da su poslednje izmene penzijskog zakona nepotrebno ukinule formulu za usklađivanje penzija i unele neizvesnost umesto da potvrde i zacementiraju pozitivne rezultate fiskalne konsolidacije.

- Ne vidim neke posebne izvore ekonomskih rizika u samoj Srbiji u 2019. godini, imajući u vidu stabilizovane javne finansije i nisku inflaciju. Osnovni rizici u 2019. će biti eksterne prirode, u vidu mogućeg povećanja cena nafte i potencijalnih finansijskih potresa na međunarodnim tržištima. Amerika će nastaviti sa povećanjem kamatnih stopa, polako će joj se pridružiti i Evropska centralna banka, što bi moglo da izazove nestabilnosti, naročito na pojedinim tržištima nekretnina, uključujući i Srbiju, koje u manjoj ili većoj meri iskazuju odlike mehura i previsokih cena. n

Nepostojanje sistemskog pristupa izgradnji jakih institucija najveći je nedostatak u ovih pet godina