Duško Kovačević O njoj ne mogu u prošlom vremenu

Milena Dravić je velika, velika jugoslovenska i srpska glumica. Ne mogu da govorim u prošlom vremenu. Ona je postament srpske kinematografije i umetnosti glume. Neće se skoro takva veličina u svakom smislu pojaviti

Makavejev mi je na snimanju rekao da stanem između Milene Dravić i Zorana Radmilovića koji je vodio kolo i pevao poznatu revolucionarnu pesmu...

CENJENA I POŠTOVANA u evropskom filmskom, umetničkom svetu. Pominjao sam to kada je dobila “Dobričin prsten”, a kažem i sad: od njene prve uloge i prve rečenice pa do dana današnjeg, Milenin osmeh, šarm, maestralan talenat ostaće zaštitni znak mnogih filmskih, televizijskih i pozorišnih uloga.

Kad pomenete ime Milene Dravić, setite se lepog, gospodskog, prefinjenog lica devojke, kasnije gospođe i dame, bez obzira na to da li je iz grada ili sa sela, ministarke, radnice, domaćice, učiteljice...

Lepo lice ozareno osmehom i dahom sete, brige, sreće, prve ili pozne ljubavi.

Rad sa Milenom (mi) je (bio) izuzetna čast, privilegija, inspiracija, osećanje sigurnosti da će uloga koju igra biti kompleksnija i životnija od filmskog ili pozorišnog teksta.

Znali ste da će svojom energijom, intuicijom i nemerljivim šarmom oplemeniti lik kao da je reč o rekonstrukciji istinite sudbine.

Jednom rečju, može se reći i sa sigurnošću potpisati - Milena Dravić je najznačajnija i najveća glumica jugoslovenskog i srpskog filma i velika pozorišna diva koja je, shodno slobodnom vremenu, ostvarila nezaboravne uloge u pozorišnim predstavama skoro svih dramskih žanrova.

Sa Milenom sam se u radu na filmu i u pozorištu sreo od davnina. Četiri susreta su bila najvažnija i najdragocenija.

Jedan u filmu Poseban tretman, koji je Mileni doneo nagradu u Kanu. I ta je nagrada prećutkivana, skrivana kao da je bila greh i uvreda onih koji su je, navodno, više zaslužili. I do dana današnjeg ovu glumačku nagradu u Kanu nema niko od onih koji su se samoproglašavali za istoriju domaćeg filma.

Prethodno, igrao sam s njom kozaračko kolo. U filmu. Danas bi rekli - kao predskazanje.

Jednog dana, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, došao je u zgradu Akademije za pozorište, film, radio i televiziju Dušan Makavejev da odabere nekoliko studenata za statiranje u filmu koji je upravo snimao, a koji je pričao priču o značaju i uticaju seksa na život radnika u jednoj komunističkoj zemlji oslobođenoj svih stega, zabrana i predrasuda, osim jedne: kako se prave deca. I to je jedini film u kome sam se pojavio kao „glumac”, statista u čuvenom kontroverznom, zabranjenom i bunkerisanom filmu. Ne bih to pominjao, da mi Makavejev, na snimanju, u dvorištu zgrade nalik na italijanske neorealističke kuće, nije rekao da stanem između Milene Dravić i Zorana Radmilovića koji je vodio kolo i pevao poznatu revolucionarnu pesmu sa izmenjenim rečima i pomenom seksualnog čina „bez koga nam nema života”. Sa radničkim šlemom na glavi, igrao sam i pevao između Zorana i Milene, ne verujući da ih držim za ruke; o snimanju filma nisam toliko razmišljao kao o neverovatnoj činjenici - istorijskom događaju u mom studentskom životu. A nisam ni slutio da ću kroz koju godinu postati - ovo sa ponosom ističem - prijatelj i saradnik Milene i Zorana u mnogim poslovima koji su istorija filmske i pozorišne umetnosti.

U Zvezdara teatru sam sa Milenom radio dva puta kao pisac i režiser. I obe predastave - Urnebesna tragedija i posebno Lari Tompson… - ostale su mi u sećanju kao najlepši dani rada sa velikom glumicom, sa neverovatnim Mileninim darom i njenom posvećenošću kakva se retko sreće, a ostvaruje kao neverovatna radost u životu pozorišta, glumaca i posebno publike. I ulogu bolesne Rajne u Urnebesnoj tragediji i naročito ulogu upravnice pozorišta u Lariju Tompsonu…, Milena je odigrala toliko dobro i tačno kao da je reč o rekonstrukciji života sudbina te dve žene koje su, inače, tu oko nas, koje svoju brigu, patnju i bol nose sa dostojanstvom i ponosom, skrivajući poraz života većine žena na brdovitom Balkanu. I uvek bi, posle izvođenja svake od tih predstava, Milena dobijala poseban aplauz poštovanja, zahvalnosti i divljenja za razumevanje mnogih sudbina žena u gledalištu.

U ove dve predstave, Milena se na sceni Zvezdara teatra pojavila preko 530 puta. Uvek ispraćena kao najsjajnija zvezda pozorišta pod zvezdama beogradskog neba.

Milena Dravić je zaštitno ime pozorišta koje je bilo njena kuća. I biće zauvek.