Ivan Medenica Milena i njena Kaća
Iako se često govori da je odlazak jednog velikana istovremeno i kraj jednog vremena, u slučaju Milene Dravić to je izvesno i višestruko tačno
Ovde nije reč samo o odlasku darovitog umetnika, velikog profesionalca, dostojanstvene osobe i jednostavnog i plemenitog ljudskog bića, već i o odlasku, nesumnjivo, najveće filmske ikone bivše Jugoslavije. Njen odlazak ne pokreće samo obično jugonostalgično osećanje, ili bar ne samo to, već nas, s tugom, melanholijom, ali i ponosom, podseća na vreme kada kultura ovih prostora nije bila skučena, pa u nekoj meri i provincijalna, nego je punopravno konstituisala evropsku i svetsku kulturu. O tome nas ovih dana podsećaju ne samo izveštaji svih regionalnih medija o liku i (ogromnom) filmskom delu Milene Dravić, već i svetski, pre svega francuski. Ne smemo ni mi da zaboravimo, kao što ne zaboravljaju ni Francuzi, da je ona jedina naša glumica koja je dobila nagradu na prestižnom filmskom festivalu u Kanu, i to za ulogu u filmu Poseban tretman. Milena, prvo obična devojka, a zatim skromna i prirodna diva sa Vračara, bila je jedan od onih stvaralaca koji su suvereno, a opet s lakoćom i bez pretencioznosti, srpsku i jugoslovensku kulturu upisali na svetsku mapu.
Kada sam pisao prilog za monografiju o Mileni Dravić, kao moguća tema prvo mi je sinula njena uloga u predstavi Zvezdara teatra Lari Tompson, tragedija jedne mladosti, po tekstu i u režiji Dušana Kovačevića. Odmah sam se setio da sam imao vrlo dobro mišljenje o ovoj predstavi, da sam afirmativno pisao i o njoj kao celini i o glumačkoj kreaciji Milene Dravić.
Svojevremeno kritici sam napisao sledeće: “Milena Dravić je, koristeći se širokim, stilizovanim, gotovo koreografisanim gestom i stavom, čvrsto, precizno i s ironijskom distancom ocrtala like energične upravnice pozorišta Kaće.” Ima tu i opisa glumačkih
sredstava (široki, stilizovani i koreografisani gest sa ironijskom distancom), i vrednosnog suda (čvrsto, precizno), a govori se i tome šta je, a ne samo kako urađeno (donet je lik energične upravnice pozorišta).
Pogledao sam snimak predstave postavljen na Jutjubu. Premijera predstave Lari Tompson, tragedija jedne mladosti bila je 26.10.1996, ona se igrala nekoliko stotina puta, sve do 26.10.2014, a ja sam pronašao njen snimak, koji je otklonio sve dileme, te seo da pišem ovaj tekst - 26.10.2017.
Milenu Dravić vidimo, zajedno s Borom Todorovićem, na samom početku predstave, iza providne zavese koja označava podelu na unutrašnji prostor pozorišta (iza zavese) i proscenijum pozornice na kojoj treba da se odvija predstava u predstavi, postavka drame Sirano de Beržerak (prostor ispred zavese, što je pravi proscenijum Zvezdara teatra). U tom prostoru iza zavese, u svojoj kancelariji, upravnica pozorišta Kaća (Dravić) stoji u stavu koji asocira na potrebu za čvrstim uzemljenjem osobe kojoj se pomera tlo pod nogama - s telom blago povijenim unapred i razdvojenim nogama. U toj telesnoj posturi i u adekvatno odsečnim i odlučnim pokretima ruku, teatrolog prepoznaje ono što je - uopšteno, ali ne i netačno - on sam kao kritičar, dvadeset godina ranije, odredio kao “širok, stilizovan i koreografisan gest i stav”. Tlo pod nogama joj se pomera zato što glavni glumac, onaj koji igra Sirana, nije došao na predstavu, publika je već u gledalištu - ovo je metateatarski momenat, jer su gledaoci realno u sali - scenski radnici su tuku pajserima zbog dugova, policija dolazi na uviđaj... Jednom rečju, kao u društvu, i u pozorištu sve puca po šavovima, samo što upravnica Kaća, Milene Dravić, koncentrisano i odlučno nagnuta unapred, u stabilnom stojećem stavu, doslovno ukopana, nema nameru da uzmakne ni za milimetar jer - kao da je pitanje života i smrti - “show must go on".
Iza ovog čvrstog telesnog i mentalnog stava krije se, međutim, tempirana psihološka bomba, osoba na granici pucanja, neko ko se, umesto da spokojno živi s mužem u Klagenfurtu, već godinama žrtvuje za svoje pozorište, za sve te ludake iz glumačkog ansambla, administracije i tehnike koje mora da tretira kao decu, da njima rukovodi pomoću štapa i šargarepe: od stalnih pretnji i kazni do podmićivanja vinjakom. Te nagoveštaje mogućnog Kaćinog pucanja, Milena je donela na sebi svojstven, humoran način, podsetivši nas tako da je ona, makar u teatru, pre svega odlična komičarka (to je, valjda, ono na šta je mlađani Medenica mislio pod vajnom “ironijskom distancom”). Neurotična upornost i odlučnost Milenine Kaće ukazuje na još jednu odliku ovako osmišljenog lika: na građansku savesnost i odgovornost i, u našem društvu retku profesionalnost.
Ove će odlike lika Kaće, onako kako ju je tumačila Milena Dravić, dobijati potvrdu celim tokom radnje: i onda kada lično ode po melanholičnog samoubicu Stefana Nosa, glumca koji (treba da) igra Sirana i vrlo uporno, nepopustljivo, ali ipak s nežnošću, razumevanjem i ljubavlju, insistira da ovaj izađe iz kuće i dođe da odigra predstavu, jer... "show must go on". Osobe kao što je Milenina Kaća nikada se ne pitaju “zašto, bre, show must go on?” jer bi se onda ceo njihov svet raspao. Međutim, da nije takvih, veoma retkih osoba, u Srbiji, zemlji neodgovornih, lenjih i nepouzdanih ljudi, zaista bi se raspao svet, ali ne samo onih nalik Katarini, nego - ceo svet. Celo naše društvo leži na plećima ovih malobrojnih, a mnogostruko dragocenih Katarina... Čaršijsko nagađanje iz vremena premijere da su Dušan Kovačević i Milena Dravić ovaj lik modelovali po uzoru na legendarnu beogradsku direktorku pozorišta, podjednako energičnu i građanski savesnu Miru Trailović, nije od presudnog značaja za tumačenje ove uloge, ali može da bude od koristi.
Na kraju bih, u duhu čuvene Kovačevićeve vizije “pozorišta koji potkazuje život”, još samo hteo da istaknem da iako je, kao što rekoh, ne poznajem najbolje, naslućujem jednu važnu sličnost između Milene Dravić, glumice, i njene Kaće, upravnice pozorišta. Kao što je, zajedno s pokojnim mužem Draganom - Gagom Nikolićem, zaista pravi simbol vračarskog, čuburskog duha, Milenu Dravić krasi još jedna izuzetno dragocena osobina koja se vezuje za građansku kulturu: savesnost, odgovornost i profesionalna etika... Milena i njena Kaća su lice i odraz u ogledalu.