Alibi opozicija
NA PRVOJ LINIJI
Realno, do održavanja parlamentarnih izbora ima još minimum godinu i po dana, ako ne i čitave dve godine. Logično bi bilo da se opozicija ozbiljno priprema na terenu kako da doskoči vlasti, odnosno da priprema program, formira infrastrukturu, planira strategiju... Međutim, od naše opozicije do sada smo samo čuli da će da bojkotuje izbore. Sam po sebi bojkot izbora gotovo da nikada nema smisla. Čak i u najgorim diktaturama, recimo poput Pinočeove, narodna volja je bila ta koja je bila neumoljiva na plebiscitu koji je svrgao do tada neprikosnovenog čileanskog diktatora i njegovu vojnu huntu. Ukoliko zaista imate podršku za politiku koju ste kandidovali, nema te vlasti, koliko god da je ohola i diktatorska, koja može da negira narodnu volju i da ne prizna poraz. No, u slučaju Srbije izgleda da je situacija krajnje nepovoljna po opoziciju, ne u smislu da ona nema gde da iznese svoje stavove, već najpre u smislu što nema narodnu podršku. Zapravo, najavom mogućeg bojkota opozicija sebi pravi alibi zašto Vučić nije pobeđen, a dodatno na mala vrata pokušava da uvede delegitimizaciju buduće postizborne vlasti.
Ipak, red je da se osvrnemo na ono šta opozicija, odnosno neki njeni predstavnici zahtevaju. Iskreno govoreći, njihov zahtev još uvek nije u celosti ni formulisan, već je dat kroz jednu opštu odredbu vezanu za promenu izbornih uslova. Inače, izborni uslovi su apsolutno isti kao i kada su predstavnici nekada ujedinjene, a danas rascepkane, ali u Savezu za Srbiju ponovo zakrpljene Demokratske stranke bili na vlasti. Do danas se ništa nije promenilo, što bih ja, recimo, uputio kao kritiku prema vlasti, jer svakako da bi pojedine stvari, najpre u izbornom zakonodavstvu, trebalo promeniti. Recimo, ja kandidujem da se ukine besmisleni institut izborne tišine jer je on razvojem društvenih mreža poptuno izgubio svoj smisao. Znači, niko još uvek ne zna šta je to što naša opozicija zahteva. Ipak, možda nije loše da se pozabavimo pretpostavkama šta bi oni to hteli.
Nemam nikakvu dilemu da bi tražili veći medijski prostor. Kao neko ko je predstavnik vlasti, najiskrenije mogu da kažem da vlast sa uređivačkom politikom nekog medija nema ništa, posebno ne ako je on privatni, ali lično apelujem na vlasnike medija da se predstavnici opozicije pozivaju što češće. Tvrdim da svako njihovo pojavljivanje njima šteti, a Vučiću i SNS-U donosi ogromnu korist. Inače, tvrditi u eri društvenih mreža da postoji medijska cenzura je samo po sebi glupost. Biću dodatno otvoren, evo zalažem se i da Srpska napredna stranka uopšte ne vodi kampanju tokom izbora, pa čak i da pokloni svoja mesta u biračim odborima opoziciji. Evo im apsolutna dominacija i kontrola celog izbornog procesa sa sve skrajnutom vladajućom strankom. Dao bih im, kada bi to moglo, čak i 20 odsto prednosti u startu. Tvrdim, pod punom odgovornošću, da bi u takvoj situaciji drastično izgubili izbore. Najpre zato što su već viđeni, te narod ne veruje u iskrenost njihovih poruka, a potom zato što nemaju nikakav program, niti plan, na osnovu kog bi sebe ponudili kao adekvatnu alternativu Vučiću. To što će neko sto puta ponoviti nešto ružno o Vučiću, ne može da zameni činjenicu da je Vučić tog dana, recimo, otvorio fabriku u nekom gradu ili opštini gde se više decenija nije ništa otvorilo. Vikanje „Ua, Vučiću!“ne može da zameni činjenicu da imamo četiri odsto rast BDP, a da je u vreme ovih što viču on bio minus četiri odsto. To su činjenice i sve dok to gospoda u opoziciji ne ukapiraju i ne prihvate, odnosno sve dok ih bude lična mržnja i sujeta vodila kroz izbornu kampanju, oni ništa neće moći da urade na izborima. Da budem iskren, ponekad pomislim da dobar deo njih zbog ponašanja koje ispoljavaju pomalo i radi za nas, jer takav diletantizam u politici odavno nije viđen. Na kraju, čudi me da ne prate na ozbiljan način istraživanja javnog mnjenja... Kako se ne dosete da nešto promene u svom pristupu prema biračima, no svakako dok su oni takvi kakvi jesu Vučić i SNS mogu mirno da spavaju.
Opozicija već sada traži alibi za poraz na izborima