Posle svega, da li vredi da nastavim borbu
Igor Jurić, otac ubijene Tijane Jurić iz Subotice, ekskluzivno za “Blic” priča kako se oseća nakon pisanja hrvatske štampe u kojima je dovedena njegova fondacija u kontekst zloupotreba, ali i otkriveno njegovo krivično delo zbog kojeg je osuđen.
Ovaj hrabri čovek otkriva da se posle svega pita da li vredi da nastavi borbu.
Hrvatski portal objavio je da ste zbog kockarskih dugova pre deset godina ukrali 30.000 litara nafte, te da ste delo priznali, a kaznu odslužili. Naveli su i da ste pobegli u Belgiju zbog dela, a da ste se vratili tek kada je Tijana nestala. Šta je od ovoga istina?
Istina je da sam 2008-2009. iz magacina firme u kojoj sam radio nelegalno uzimao naftu i novac zadržao. Delo sam odmah i priznao, a kaznu odslužio. Nije istina da sam to učinio zbog kockarskih dugova. Kocka jednostavno nije moja pošast i u presudi subotičkog suda piše koji je bio moj motiv da učinim tako nešto nečasno, ali to ne želim da iznosim u javnost jer je vrlo intimna i porodična stvar. U tom trenutku nisam video drugi izbor. Ali mislim da ne treba da se pravdam jer opravdanja za to nema. Nije istina da sam pobegao u Belgiju, tamo sam otišao za poslom i plan je bio, dok je još Tijana bila živa, da se cela naša porodica preseli kada Saška, moja starija ćerka, završi srednju školu. Ja i sada radim za belgijsku kompaniju koju sam nakon mog boravka tamo, doveo u Srbiju, menadžer sam u njoj, zaposlili smo više od 20 ljudi, a u budžet Srbije uplatili na ime poreza za nepune tri godine više od 300.000 evra.
Zašto dosad nikada niste izneli u javnost da ste počinili krivično delo?
Mene činjenica da imam mrlju u prošlosti proganja otkad sam postao prisutan u medijima. Znate, Igora Jurića ljudi poznaju od vremena kad je ostao bez Tijane na najmonstruozniji način. Ne znaju ko je bio Igor Jurić pre toga. I činjenica je da sam sve ovo vreme imao ogroman teret na leđima zbog svoje prošlosti. Kada je Fondacija stekla ogromnu podršku i kada je otpočela misiju - borbu za nestalu decu, borbu protiv pedofila i borbu za pokušaj da menja sistem u Srbiji, počeo sam da osećam teskobu jer sam se plašio da na neki način ta podrška možda ne bi bila tako masovna i jaka da svi ljudi znaju za moju grešku iz prošlosti. Imao sam čak i želju da to ispričam, da se ogolim do kostiju pred celim narodom jer su se mnogi tako i ogoleli preda mnom. Neverovatno, ali kada sam se obratio javnosti, osetio sam ogromno olakšanje. I iako sam osetio kao da mi je sa leđa spalo 200 tona tereta, kada je sve izašlo na videlo, ostao je strah da će se ljudi osetiti iznevereno zbog moje prošlosti. Međutim, dogodilo se nešto potpuno suprotno, podrška je porasla preko noći.
U pismu kojim ste se obratili provejava sumnja da neko za cilj ima da diskredituje rad Fondacije?
O tome intenzivno razmišljam od petka, od kada se to dogodilo. Koliko znam, suvlasnici tog hrvatskog portala su iz Srbije, što znači da je i napad iz Srbije, samo što to neko ne želi da bude očigledno, pa idu izokola, preko komšijskih medija. Moguće je da je podrška koju sam dobijao od Vlade Srbije bila samo prividna i lažna. Jer, dobijao sam pozitivne odgovore i od premijerke Ane Brnabić, sa ministrom policije Nebojšom Stefanović imao bez izuzetka koretknu saradnju, našu konferenciju otvorila je Zorana Mihajlović... dakle, ni u jednom trenutku do mene nije došla poruka da im smetam, da bodem oči, da se smirim, ako me to pitate. Nisam nijednog trenutka želeo da se Tijanino ime politizuje, zbog toga sam odbijao i učešće u kampanjama jednog dela opozicije. Smatram da rad Fondacije ne sme ni na koji način da uđe u političke strukture. Da li to nekome smeta... Ne znam.
Moguće je i da je ovo napad pedofilskog lobija. Ponoviću, od svoje prošlosti ja ne bežim, pogrešio sam, odslužio kaznu i zbog te greške se kajem. Ali neću dozvoliti da mi zbog moje prošlosti degradiraju Fondaciju koja nosi Tijanino ime. Zbog Tijane, Fondacija ne sme da napravi nijednu grešku, sve mora da bude čisto i njen rad usmeren isključivo na dobre stvari, pozitivne, da menjamo društvo nabolje. Tijana je to zaslužila.
Koji su vaši sledeći koraci?
Kada je Tijana ubi-
jena, imao sam dilemu kako da nastavim da živim. Posle saznanja kako je stradala i sahrane, rodila se ideja o Fondaciji, o organizaciji koja će moći da pomogne i spreči ono što ja nisam mogao da učinim za svoje dete, doživeo sam to kao jedini spas. Svoju bol usmerio sam u stvaranje nečeg dobrog i humanog i to je bio jedini način da ostanem živ. To malo ko zna. Sada imam dilemu da li Fondacija treba da nastavi da živi. Moja porodica vrlo teško proživljava ove pritiske. I supruga i ćerka su mi rekle da je sada dosta, da ne mogu da pobedim državu, da Fondacija nije vredna našeg mira i da moram njih dve da stavim na prvo mesto. S druge strane, osećam ogromnu odgovornost prema ljudima koji su mi pružili podršku i koji su, verujući u ispravnost cilja, postali deo te priče. Osećam se dužnim i onim ljudima koji pronalaze spas u Fondaciji, a verujte mi, njih ima jako mnogo. Zato sam razapet. Razapet između porodice, uplašen da i njih mogu da izgubim i straha da moja borba nema smisla. Ako nemate podršku medija, ljudi na funkcijama, šta onda znači podrška ljudi? Na
svakom koraku će neko da nas zaustavlja. Vredi li onda boriti se?
S druge strane, osećam strašnu gorčinu što pojedini mediji koriste svoju moć, koju fakat imaju, za ucene, prljave igre umesto da služe dobrobiti naroda. Reći ću vam samo još ovo: Kada me je jedan medij optužio da sam kriv za otmicu svog deteta, hteo sam da se ubijem. O tome sam ozbiljno razmišljao kao o jedinoj realnoj opciji. Pritom te cela Srbija doživljava kao isključivog krivca. Kriv si za smrt deteta za koje živiš. Posle toga me drugi medij uceni da ukoliko ne budem pričao za njihove novine, neće objaviti na naslovnoj strani Tijaninu sliku i neće pomoći u njenoj potrazi... Mene od medija više ništa ne može iznenaditi. Ja verujem da se ti urednici i novinari koji su me tada ucenili, a s kojima čuvam prepisku i dan-danas, nisu ni setili više nikada toga šta su uradili, dok se ja svakog dana toga setim. Plašim se samo dokle su spremni da idu, zarad novca, tiraža i tuđih igara, koristeću svoju moć. Plašim se da nisu svesni koliko je opasno kockati se tako sa mnogim sudbinama i budućnošću naše dece.