Voda - jedina želja Lazara i Uroša
Braća Lazar (13) i Uroš (11) Luković iz Drakčića kod Kraljeva stasali su u lepe i uredne momke a da nikada u svom životu nisu imali vodu u kući. Iako je ona na samo 600 metara od njihovog doma, oni u 21. veku žive bez vode.
Oni ne znaju kako izgleda tuširati se, jer ih je majka uvek polivala vodom. Život bez vode je još teži jer Lazar ima Daunov sindrom i njegovo odrastanje je zahtevalo posebnu negu. Zbog toga njihova majka Marina nikada nije mogla da radi. Žive jedino od novca koji otac Milutin zaradi u nadnici. A njega nema ni za osnovne stvari, kamo li za 600 metara cevi koje bi im od najblližeg bunara dovele vodu.
Lukovići žive u Drakčićima nedaleko od Kraljeva, u usamljenoj oronuloj kućici na brdu.
- Podigla sam decu bez trunke vode u kući, a od rođenja starijeg sina Lazara, koji ima Daunov sindrom, prošlo je trineast godina. Prsti su mi iskrivljeni od ručnog pranja, a leđa od stalnog nošenja kanti sa vodom. Kad pada kiša, ja sakupim kišnicu, kad padne sneg, ja napunim bure, pa sneg posle topim, grejem na šporetu. U kadi imamo lonac i tako se kupamo, tako i veš perem. Vodu za piće uzimamo od komšije koji ima bunar – priča Marina Luković.
Marina ne radi, ne može jer je Lazaru potrebna celodnevna nega. Ona je njegov jedini pratilac. Majka ga odvodi i dovodi iz specijalne škole, u kojoj pohađa sedmi razred.
- Krenemo u 10 da bi stigli na časove koji počinju u 11, i onda sedim sa njim do 15 sati, kada mu se završava nastava. I dok se vratimo, Stariji Lazar ima Daunov sindrom i majka ga svakog dana vodi u specijalnu školu u kojoj pohađa sedmi razred prođe veći deo dana. Tek pre četiri godine sam uspela da ostvarim tuđu negu i pomoć za Lazara. I suprug Milutin je uključen u brigu oko starijeg sina, ali je on ređe kod kuće, ide u nadnicu da zaradi novac za hranu – objašnjava Marina. Lukovići nemaju vodu u kući, ali je zato, gle ironije, kuća puna vlage. Sve je krenulo od zemljotresa koji je pre osam godina pogodio Kraljevo. Voda je počela da prodire ispod temelja, oseća se vlaga u sobama, a napukla im je i ploča. Ali, uslova da poprave kuću, Lukovići nemaju. Uglavnom popravljaju staro, pa dok izdrži.
Uroš, a ponekada i Lazar pomažu majci da napuni buriće i kante sa vodom. I to je postao sastavni deo njihovog odrastanja. Lazar ili Laki kako ga od milja zovu u porodici otkrio nam je da se najviše obraduje poklonu. Nije važno šta je, važno je da je to nešto dobio. Mlađi Uroš, koji ide u šesti razred, kaže da obožava elektroniku, iako nikada nije imao svoj kompjuter. Trenutno pravi makete napajanja strujom preko baterija ili akumulatora. Voleo bi, kaže, da upiše Elektrotehničku školu i da mu to kasnije bude zanimanje. Ipak, kada ga pitate šta bi najviše voleo da dobije, on kao iz topa kaže:
- Vodu. Najviše bih voleo da dobijemo vodu, da i mi možemo da se tuširamo u našem kupatilu. Voleo bih da mogu u kuhinji da odvrnem slavinu i napunim čašu vodom – otkriva Uroš.