Pocepala kansku nagradu
“Milena je velika glumica, umetnik svetskog ranga i čudesno ljudsko biće. Gledao sam je na Kroazeti… gledao kako na svetskoj sceni, uprkos njenoj skromnosti, il’ baš zbog toga, blista njena čudesna umetnička i glumačka harizma, kao i ljudska veličina”, rekao je Goran Paskaljević.
Godine 1967, na prestižnom Venecijanskom festivalu, film “Jutro” Puriše Đorđevića pobuđuje ogromnu pažnju i biva ispraćen velikim pohvalama i nagradama, Ljubiša Samardžić dobija “Zlatnog lava”, a Milena “Zlatnu ružu”. U međuvremenu, “Jutro” je ponelo epitet jednog od naših najboljih filmova, a scena u kojoj devojku Aleksandru, u Mileninom tumačenju, ubija nemački vojnik jednog jutra, ušla je u istoriju filma kao antologijska.
Milenini krupni planovi u raznim filmovima su, nema sumnje, obeležili ovdašnju kinematografiju, a Munitić je, između ostalog, apostrofirao njenu ulogu u filmu “Jutro”, posebno u njegovoj završnici. Govoreći o tom filmu i ulozi, kazala je: - Ambijent u kojem je snimljena scena, taj put, to sunce iza, ta moja plava kosa... i taj unutarnji ritam, dali su rezultat. I moje poniranje do pretpostavke kako bi smrt mogla da izgleda. Ta pretpostavka tokom mog hoda tim putem, praktično do zaustavljanja srca… u nekim delićima sekunde kao da sam uspela da ga zaustavim... I eto, sve je to ta scena.
U više navrata bivala je Milena na Venecijanskom festivalu, po pravilu sa dobrim filmovima, praćenim raznim pohvalama. A govoreći o uspehu “Jutra”, kazala je, između ostalog:
- Na Festivalu u Veneciji film je bio jako dobro primljen. Smoki, Neda, Puriša i ja našli smo se u centru pažnje. Tu sam, na moju veliku radost, upoznala i velikog Mastrojanija. Bio je genijalan glumac i sjajan čovek. Upoznali smo se i sa drugim velikanima filma: Pontijem, De Laurentisom, De Santisom... Oduševljeno su nas prihvatili. Nisu štedeli argumentovane komplimente.
Dodaje, potom, da je za nju saradnja sa rediteljem Purišom Đorđevićem bila vrlo dragocena i važna.
- Recimo, film “Pavle Pavlović” iz 1972, u kojem igram sa Bekimom, vrlo je interesantan i u postupku, i u pristupu, i po načinu snimanja… Bio je izbačen iz zvanične konkurencije Pulskog festivala, nije imao ni bioskopsku distribuciju. Zahvaljujući Bekimu, koji se potrudio da se film izvuče iz bunkera, prikazivan je u inostranstvu. U Italiji je okarakterisan kao bravurozni politički kabare.
Za danas kultni film Dušana Makavejeva “WR - Misterije organizma”, Milena kaže da, dok su ga radili, niko nije slutio da će postati antologijski.
- Taj film je ovde, nakon zabrane, prikazan, ako se ne varam, tek 1986. Premijeru je imao u Londonu i više od dvadesetak godina prikazivan je u bioskopu “Academy two” na Oksford stritu. I tokom svih tih godina, kad god bih odlazila u taj grad i prolazila pored tog bioskopa, sa nekim čudno lepim osećanjem bih gledala plakat filma, ljude koji kupuju ulaznice... Za taj film čestitao nam je Džek Nikolson, gledao nas Rudolf Nurejev, ma da ne nabrajam, bili smo, ako se to danas može zamisliti, kao Novak kad je krenuo da osvaja svet.
Na Kanski festival Milena je išla sa filmovima “Rondo”, “WR - Misterije organizma”, “Grupni portret s damom”, a četvrti put sa filmom “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića, rađenom po scenariju Duška Kovačevića (1980). Osvojivši nagradu za drugu žensku ulogu, postala je i ostala jedina glumica s ovih prostora koja je nagrađena na tom najprestižnijem festivalu.
Ranko Munitić napominje da je Milena šezdesetih i sedamdesetih bila najbolji i najlepši ambasador našeg filma u inostranstvu.
- Oko godinu dana pre Kanskog festivala mi je umrla majka, nešto pre toga i otac, a moja velika tuga je trajala. U Kan smo išli Goran Paskaljević, Duško Kovačević, producent Dan Tana, Ljuba Tadić, direktor “Centar filma” Žmukić... Svi su bili ushićeni, bilo je i očekivanja. A ja sam se osećala nekako usamljeno, tužno. Dani su proticali, približio se kraj festivala. Na dan proglašenja bila sam gotovo čitav dan u šetnji gradom, bilo je to jedino slobodno vreme kada sam mogla da kupim neke poklone. Na povratku, svratim u festivalski centar. Tu mi kažu da film ima šanse... Odmiče vreme, gledam šta se dešava, ne očekujem ništa. I odjednom, javljaju da sam dobila nagradu. Iznenađenje, radost, zbunjenost, veliko ushićenje... Sve se pomešalo. A kad je o nagradi reč, Veljko Bulajić, koji je bio u žiriju, uticao je da podelim nagradu sa italijanskom glumicom Karlom Gravinom. Izašle smo na binu, svečano su nam uručili nagrade i plakete, svaka je uzela svoje i potom smo otišle. Stignem u Beograd i vidim da na mojoj plaketi piše Karlino ime. I onda, naravno, ajd u razmenu...
Bilo bi prirodno i očekivano da se takvo priznanje u zemlji dočeka aplauzom. Međutim... Usledila je, potom, veli Milena, velika neprijatnost.
- Objavljen je užasan članak u novinama. Skandalozan. Jedan kritičar je, između ostalog, napisao da je ta nagrada bezvezna, beznačajna... To me je zaista razbesnelo i pocepala sam i bacila nagradu. Kasnije su mi poslali kopiju. Naravno, na kopiji nije moglo biti potpisa Kirka Daglasa koji je bio u žiriju u Kanu. Sutra: “Amadesus” u teatru “Marinji”