Kakav je bio Boris Trivan

Boris Trivan, glavni i odgovorni urednik portala Noizz. rs, preminuo je u četvrtak na Noizz konferenciji u Berlinu, na kojoj je bio jedan od glavnih govornika. Imao je 39 godina.

Zato što radite što ne želite, govorite što ne mislite, ljubite koga ne volite - zato i jeste nesrećni, a ne zato što živite u Srbiji

U zemlji u kojoj je Tijana Ajfon uspela da bude javna ličnost, a Toma Nikolić predsednik, ne možete imati izgovor za lični neuspeh

Eto, Trivane. Ispoštovana je dosadna novinarska forma i sada mogu da pređem na stvar. Jer on nije bio red reči u impresumu, niti podatak iz svoje lične karte, krasnopis u diplomi, pikselizovan nik na Tviteru. On je bio iz retkog plemena ljudi koji su izvan svih tih slova, formi i titula - videli ljude.

Bio je dečak rođen u Zrenjaninu koji je sanjao o piramidama - pa je postao diplomirani arheolog i otišao na iskopine u Egipat. Odlučio je da su mu zanimljive društvene mreže - pa je postao toliko dobar da je predavao o njima. Došlo mu je da malo postroji poznate - pa su na kraju oni raspredali o njemu. Hteo je da sredi par stvari u medijima pa je postao glavni i odgovorni urednik.

Negde usput stigao je da bude osnivač i direktor Marketing centra za obrazovanje odraslih „Educa humana“, saradnik Univerziteta Kembridž, kolumnista svih velikih medijskih kuća, prijatelj i savetnik svima kojima je to bilo potrebno, i famozna Pokojna Mileva, koja bi vam sada čak i najneukusnije fore dočekala sa kicoškim osmehom i odmahivanjem glavom uz „dobro, mačko, tebi na čast“.

Bio je jedna duhovita, bradata, neobuzdana, beskrajna i vrela energija. Svidelo se to vama ili ne - menjao vas je samim svojim prisustvom. Treba precizirati, Trivan nije bio samo duhovit, bio je duh duhovitog koji nije prosto smešan. Koji je inteligentan. Zato su njegove oštre šale u tolikim kolumnama umele tako da zabole, zato su ga oni koji su ga poznavali tako iskreno voleli. Nije moglo drugačije. Trivan je umeo jedino da bude Trivan. A

biti Trivan nije bila mala stvar. Često ni laka, ali uvek iskrena. Iz duše.

Istog sata kada smo se upoznali Trivan i ja smo se posvađali. Tri naredna meseca svađa je prerastala u raspravu, manjeg i većeg tonaliteta, iz merkanja u mejlove i sve te protokolarne posvađane gluposti. Dok me jednog dana nije posadio i rekao „slušaj, ti imaš problem sa mnom“, na šta sam ja rekla „da, ne mogu da te smislim“. Nasmejao se i pružio mi ruku. Nije naručio fajt na Tviteru. Naručio je meni pivo, a sebi belo vino. Pričali smo. I tek tako. Problem je prerastao u poštovanje, poštovanje u druženje. Nema mnogo ljudi koji umeju da pretvore sujete u susrete.

Odgovor na to kakav je bio Boris Trivan nećete pronaći u ovom tekstu. Naći ćete ga u svim tekstovima iza kojih je stao kada je stao ispred svojih ljudi. Nemoguće je pričati o Trivanu a ne pomenuti osobe sa kojima je radio. Osobe za koje je radio. Njegovu redakciju. Noizz je postao portal na samom vrhu dok je on utabavao put. Njegova snaga, njegov prkos, njegova složnost, njegovo ubeđenje

da će „humor spasti svet“i njegov neponovljiv dar da veruje da je svet vredan spasavanja uvek će biti ritam svake njihove buke. Bio je ponosan na njih, a oni ostaju ponosni na njega.

Bio je nepokolebljiv. Iza tog osmeha koji su svi znali krila se neverovatna snaga koju nije svima pokazivao. Za sebe je govorio da je čovek koji živi mnogo različitih života. Javni, privatni, virtualni, kafanski. Sve ih je živeo dosledno osobina koju čak i oni koji ga nisu voleli ne mogu da mu ospore. Što bi rekao: „Mene svi vole, svi ostali su blokirani“.

Neponovljiv. Tvrdoglav do svih granica i preko njih. Nije voleo opraštanja. Prvi bi ustao i bez pompe napustio događaj na kojem su se do malopre došaptavali da voli da bude zvezda. Izašao bi tiho i postarao se da svako ima prevoz do kuće. Osobe koje žive od reči ne žive često svojim delima. On je to umeo. Da bude glavni, da bude odgovorni i da bude urednik. Gledala sam sinoć kako se poznati opraštaju od njega. Sva ta imena o kojima je pisao. Toliko doživljaja, probuđenih sećanja, reči i emocija. Duh koji ume da razdrma čak i one koji su zaboravili da ga imaju. Tako tipično Trivan. Rekla sam da nije voleo opraštanja, pa neka ovaj tekst tako i prestane. Iznenada i nedorečeno. Kao što smo ga izgubili. Hajde umesto toga da ga pamtimo po onom iskrenom, mudrom i vrednom što smo od njega dobili. U nama koji smo ga znali ostaju njegova dela, pred vama ostavljam ono po čemu ćete ga najbolje upoznati.

Po njegovim rečima po kojima je živeo:

Zato što radite što ne želite, govorite što ne mislite, ljubite koga ne volite - zato i jeste nesrećni, a ne zato što živite u Srbiji.

Neki ljudi su nesnosno ružni. Ne zato što imaju kriv nos ili im šeta oko nego što je telo suviše slabo da zadrži unutra sve to zlo u njima.

Pa šta ako sam zlopamtilo? Zlo i treba pamtiti.

Možda parama ne mogu da kupim sreću, ali siromaštvom ne mogu da kupim ništa.

U zemlji u kojoj je Tijana Ajfon uspela da bude javna ličnost, a Toma Nikolić predsednik, ne možete imati izgovor za lični neuspeh.

Ljubav je lepa. Ako ti nije lepo - to nije ljubav. Da, toliko je jednostavno.

Ako vam je danas loše, sutra će vam biti još gore. I tako zauvek dokle god ne odlučite drugačije.

Preozbiljno ste shvatili i život i sebe.