Tramvaj zvani strah
Da naši fudbaleri znaju da odigraju na prvu loptu kao što to radi naš narod kad se negde nešto dogodi pa ga to inspiriše, klubovi bi nam igrali bar u četvrtfinalima evropskih kupova, a reprezentacija bi možda nekad bila i prvak sveta. Nažalost, prvu loptu koristimo upravo tamo gde bi je prvo trebalo spustiti na zemlju i razmisliti šta dalje sa njom. Dva slučaja su ove nedelje podigla Srbiju na noge: slučaj medicinske sestre koja je na nekom šalteru zapalila cigaretu i - kako ga nazvaše - manijak iz tramvaja, koji je naočigled putnika spopadao nemoćnu devojčicu na sedištu. U prvom slučaju, sirota medicinarka je prošla strašnog toplog zeca od strane armije pravovernih, (bez)skrupuloznih, principijelnih čuvara društvene savesti (kako da ne), koji su je rastrgli na komade i razapinjali na krstu virtuelnog javnog toaleta iliti proseravaonice koja nosi ime društvene mreže. Plus mediji gladni žrtava tog tipa, uvek spremni da u crnu zemlju zatuku sirotana bez političke ili neke druge težine, dok uredno ćute o onima čija će politika dovesti do toga da na tim istim šalterima više ne bude bilo ni nekog ko će zapaliti cigaretu. A kamo li da radi. Obaška, što je „blow job“društvenog taloga na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u redu, ali je zapaljena cigareta u rukama medicinske sestre praiskonski greh.
Ćuti i trpi! Pusti, neko će drugi! Neće! Ako taj drugi nisi ti, neće ni on!
Kamenovanje je stalo tek kad je i sama grešnica objavila svoj post na nekoj od tih mreža i malo „pojasnila“kako stvarno stoje stvari i da bi posle svega onoga što vidi i uradi tokom svoje smene puta godine i godine staža, a od čega bi većina ovih što su je bili uzeli na zub zbog zapaljene cigarete (ispostaviće se onog elektronskog nikotinskog simulakruma koji je dozvoljen) povraćala na istom onom šalteru. Niti bi njen posao radili za sve pare ovog sveta, kamoli za onih tristotinak evra koje prima i zbog čega armija njenih koleginica grabi preko granice glavom bez obzira. Slična priča je bila sa socijalnom i moralnom nakazom koja je saletala devojčicu u tramvaju, dok su se ostali putnici - na snimku se mahom vide žene - pravili mrtvi. Automatski je pokuljala osuda na račun tih kukavica, što bi bilo u redu da najveći deo ovih koji su se na njih obrušili nisu još veće i gore kukavice. Zapitajmo se, koliko bi njih i vas koji ste na tastaturama pametnih telefona udarali krošee i aperkate manijaku i širili prezir prema onima koji nisu ni prstom makli u odbrani nemoćne devojčice, na licinom mestu reagovali. Ja ću vam reći. Jedan odsto, možda ni toliko! Jednom je potpisnik ovih redova oterao neke vucibatine koji su se predstavljali kao komunalni policajci pokušavajući da ženi koja je prodavala cveće na ulici naplate kaznu, ali sam se tada zarekao da će mi to biti poslednji put da nekoga koga ne znam uzmem u zaštitu. Zašto? Zato što sam krajičkom oka spazio ženinog supruga, korpulentnijeg i od mene i od ovih bitangi, kako se krije iza debelog stabla drveta, i ne pada mu na pamet da se umeša. Poenta je da je u ovom društvu zacario strah koji rađa pogrešnu percepciju i stvarnosti i sopstvene uloge u njoj. Taj strah nema veze sa onom bazičnom ljudskom strepnjom, on je indukovan i naučen, uspešno se pothranjuje i neguje i deo je zločinačke promisli da se uz pomoć tog straha vlada, a ljudi drže u pokornosti. Ćuti i trpi! Skloni se, nije tvoj posao! Pusti, neko će drugi! Neće! Ako taj drugi nisi ti, neće ni on! Strah je rodio apatiju i nezainteresovanost, umrtvio socijalne instinkte, pobrkao prioritete, od ljudi napravio bezosećajne moralne ruine koje više nisu u stanju ni da se postide sopstvene indolencije. Ne mislim kako okolo treba da hodamo poput usamljenih boraca za pravdu sa Divljeg zapada, ali bismo morali da malo podignemo glavu, rizikujući da nam ista ponekad i zapne za nečiju ruku. Da tramvaj nije bio ispunjen strahom i onaj bi besprizornik, koliko god mu to bilo naporno, malo razmislio pre nego što je nasrnuo na devojku. On je samo instinktom vuka prepoznao atmosferu tora i uplašenih ovaca i krenuo. Ne umire čovek kad smrt po njega dođe. Umro je kad počne da se plaši!