%,/( 6M2 32N26N( R$7N,&(
Rat je, kako se obično kaže, muška stvar. O njemu nas uče iz vizure vojnika, oficira, političara, fotografa, istoričara... A žene su oni tihi heroji iz senke, čuvarke ognjišta - da svi ti muškarci imaju gde da se vrate
PRIČU O NJIMA zabeležio je i ratni fotograf Rista Marjanović čija je izložba bila mesec dana otvorena u Galeriji RTS. Jedna od nosećih slika bila je ona na kojoj seljanke iz Mačve pomažu srpskim vojnicima da izvuku top na cerske položaje avgusta 1914. godine.
- Rista je fotografisao narod i to mu je bila preokupacija: zbegovi, povlačenje, žene uz ognjišta, žene sa decom, pa i to da guraju top preko Cera. Kada su ga neki pitali, čak i vojnici, “kako ste mogli da slikate žene kako guraju top, gde to ima”, on je rekao, “pa žene su narod, a ja sam fotografisao narod” - kaže za “POP & Kulturu” Nevena Vojnović, unuka Riste Marjanovića.
Žene su ovde prikazane
“u živoj sprezi, u narodnim nošnjama Mačve, Podrinja i Posavine”, kako su naveli autori izložbe u katalogu, “na fotografijama koje nose život, ništa nije namešteno, režirano i pripremljeno za snimanje, nema kostima... samo suštine ratnih zbivanja: jedinstva civila i vojske u otporu”. Na Ristinim fotografijama, a samo ih iz Prvog svetskog rata ima oko 500, naročito su potresni prizori zločina nad Srbima u Mačvi 1914. i 1915.
- Tim slikama je napravio bum, jer ih je prikazao na Svesavezničkim izložbama u Parizu, Londonu i Njujorku i preokrenut je tok rata. Tu je bio i zaplenjen foto-materijal od neprijatelja - ocenjuje Nevena Vojnović.
Na slikama je i obešena majka četvoro dece, starica ispred napuštene kuće... a onda žene iz te iste Mačve, iste godine kada su im pred očima ubijeni najmiliji, skupljaju poslednje atome snage da iznesu top na Cer i daju doprinos prvoj savezničkoj pobedi u Velikom ratu.
- Od porodice smo saznali da je Rista bio jako vezan za tu fotografiju i da je često plakao uz nju, jer ga je podsećala na strašne događaje - kaže Snežana Negovanović iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, autorka izložbe uz Milojka Gordića.
Rista Marjanović rođen je u Šapcu, pa mu je kao Mačvaninu naročito bilo teško zbog stradanja njegovih zemljaka. Te fotografije su postale prave ikone stradanja srpskog naroda u I svetskom ratu. No, kada je reč o ulozi žena u tom događaju, Snežana Negovanović ističe nešto što se kod nas malo zna.
- I pre Prvog, a posebno u Prvom svetskom ratu, imali smo dosta žena ratnica. Sem Milunke Savić, tu su bile i Sofija Jovanović, Milica Miljanov, bilo je i strankinja, škotskih i irskih medicinskih sestara... Čuvar Jevrejskog groblja, kod spomenika Srbima mojsijevcima stradalim u Prvom svetskom ratu, rekao mi je da je nedavno dolazila neka Australijanka, unuka žene jevrejskog porekla koja je bila oficir u našoj vojsci. Donela je fotografiju svoje bake i slikala se pored njenog groba. Ima toliko neistraženih stvari vezanih za I svetski rat - ističe Snežana Negovanović.
Međutim, dodaje, interesantno je što mi mislimo da su kod nas žene bile zapostavljene, a one su, zapravo, došle do izražaja više nego bilo gde drugde jer su imale pravo da budu učesnice rata i oficiri, a ne samo medicinsko osoblje, kao u sastavima drugih vojski.
- U muzeju posvećenom Prvom svetskom ratu u Francuskoj postoje fotografije žena koje su učestvovale u njemu, od špijunki do medicinskih sestara i na mestu posvećenom ženi-ratniku stoji fotografija Milunke Savić. Francuski oficiri su nju veoma cenili, tamošnja vlada ju je odlikovala, nuđeno joj je da pređe da živi... Kod nas se priča da nije bila dovoljno poštovana i da je bila tek čistačica u banci posle rata, na šta su Francuzi rekli, “Pa to je odlično, imala je posao. Naše žene posle svega toga nisu ni posao imale” - napominje Negovanovićeva, i u tom kontekstu dodaje:
- Oko 1912. počinje razvoj vazduhoplovstva i čak smo nalazili fotografije žena pored letelica. Ne znamo ko su, ne možemo da im uđemo i trag. Koliko sebe kao narod potcenjujemo u tom smislu, da nismo bili dovoljno širokih shvatanja, a mislim da smo uvek prihvatali te žene kao ravnopravne učesnike.
Rista Marjanović se povlačio sa vojskom preko Albanije i Krfa, ali drugi fotografi zabeležili su sudbine onih koji su ostali.
- Žene koje su ostale zaista su iznele najveći teret rata. Obrađivale su zemlju, gajile decu, snalazile se u teškim okonostima... To je trebalo preživeti i zaslužuju svako poštovanje. Obično imamo sliku da su svi otišli, da je zemlja bila potpuno napuštena. Veliki broj jeste otišao i tri godine se nije vratio, a
oni koji su ostali čuvali su domaćinstvo. Dešavao se veliki broj zločina, kako od strane austrougarske i nemačke vojske, tako - još gore - od strane bugarskih vojnika. Zato je 1917. podignut Toplički ustanak, u pokušaju da se oslobodi teritorija, jer narod više nije mogao da izdrži tu represiju i maltretiranje. Fotografije iz tog perioda prikazuju strašne stvari, sa isečenim ženama... što se posle još nekoliko puta ponovilo na Balkanu - konstatuje Snežana.
Na kraju daje svoj utisak nekog ko je dugo proučavao fotografije iz ovog perioda:
- Neko 2018. slavi kao 100 godina od oslobođenja u Prvom svetskom ratu i probijanja Solunskog fronta, neko kao vek od stvaranja Jugoslavije. Iskreno, meni je najveći utisak fotografija čoveka koji se vraća iz rata 1918. i vidi svoju decu posle toliko vremena. Sve što činite, činite da biste opstali u tim trenucima i da biste živeli dalje.