Od juče je opet prvi
Eto, kad bih bio od iste pakosti kao veliki broj onih koji su onako bez zadrške znali da se ostrve na Novaka Đokovića kad je onomad prolazio onu “krizu igre i identiteta” - mogao bih da ih priupitam: i šta ćemo sada, od juče je opet prvi na svetu? Da navijamo da što pre opet padne da bismo imali poletnu stazu za novi lešinarski uzlet, za duboke analize i smatranja, za “stručna” preispitivanja, sumnjičenja i nagađanja?nikakve veze sa Novakom nemaju ni ovi nesrećnici koji su ga se odrekli posle prvog peha i posprdno ga nazivali Novkom (lično znam jednoga), niti ovi koji ga uzdižu u nebesa, ali ne slaveći njegov lični uspeh (a svaki je samo njegov i njegove porodice), već sopstvenu projekciju u Đokovićevom pokoravanju planete.
Novak je sa jedne strane reketa, a sa druge medalja sa dve strane našeg kolektivnog preterivanja: s jedne je amblem bespogovornog obožavanja, s druge zašiljen kolac. Razočaranje Novakovim neuspehom (kojim?) proističe iz našeg hipnotičkog kolektivnog doživljaja Novaka kao nacionalne ikone i heroja. Tako obogotvoren, on jednostavno ne sme da izgubi, ne sme da ne bude prvi, ne sme da ne osvoji medalju, ne sme da kaže zbogom tenisu jer time urušava našu sliku o nama.
#
Ostavimo Novaka da igra, a mi da vidimo šta ćemo sa sobom
Nole je postao personifikacija svesrpske pobede i omnipotentnosti, a njegove pobede se ovde sve manje doživljavaju kao sportski trijumfi, a sve više kao revanši za sve naše poraze kako na sportskim, tako i na ostalim terenima. “To, Nole, Srbine!”, “Pokaži im!”, vrištimo kraj malih ekrana i slavimo njegove pobede na koje nas je opasno navikao, pa smo mu, zajedno sa sopstvenim očekivanjima, podigli lestvicu do nebeskih visina s kojih više nema pravo da siđe. Novak je sve ono što nismo, a želeli bismo da budemo!
Postao je personifikacija svesrpske pobede i omnipotentnosti, a njegove pobede se ovde sve manje doživljavaju kao sportski trijumfi, a sve više kao revanši za sve naše poraze kako na sportskim, tako i na ostalim terenima, svojevrsna katarza i kompenzacija za sopstvene neuspehe. Težak teret je navaljen na pleća momka koji je samo odlučio da se bavi sportom i poželeo da u tome bude najbolji. Odluka se pokazala kao ispravna, želja ostvarljiva. Naš mentalitet senče iznenadni podvizi kratkog daha, ponesenost koja prvo ulije nadu, ali kapitulira u završnici, sve se to posle pravda višom silom i planetarnom nepravdom. Sve nam je tako, zato nam je i ovako.
Njegov stil je sušta suprotnost. Uporan i temeljan, strpljivo je gradio put, unapređivao igru i sopstveno samopouzdanje, ispravljao ono što ne valja, dovodio do savršenstva ono što je bilo odlično... Nije dozvoljavao porazima da ga demorališu, već ih je koristio da postane bolji sve dok se nije ogrnuo aurom apsolutnog pobednika. Upravo takav postao je idealna figura za kolektivnu identifikaciju, ali i potencijalni žrtveni jarac. Stvar je postavljena tako da mu nikako nećemo oprostiti naš neuspeh..
Kao što rekosmo, nikakve to veze nema sa čovekom koji je postao najbolji sportista svih vremena kojeg je ova zemlja do sada imala. Na sreću, jer da je imalo, ne bi ni bio to što je postao. Ostavimo ga nek igra, a mi da vidimo šta ćemo sa sobom.