Raduje me kad nasmejem ljude

EKSKLUZIVNI GOST VESNA TRIVALIĆ Tatjana

Zagreb, 3. oktobar. Gromoglasan, dug aplauz prepune sale pozorišta “Gavela“pratio je gostovanje predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Vrat od stakla”, Biljane Srbljanović u režiji Jagoša Markovića. Glumci su na kraju aplaudirali publici i bacali im ruže koje su dobili. Orilo se. A potom u pozorišnom bifeu čestitke, druženje, razgovori, i oni iskreni, duboki i oni ležerni, anegdotski. Smeh. Vesna Trivalić beše poseban predmet pažnje i zbog izvanredne uloge i zbog toga što je na sceni nije bilo 17 godina i zbog...

U DATOM TRENUTKU ponoć beše minula. Zagrebački pločnici mokri od lake kiše. Ulice puste. Idući prema hotelu, dobro de, usput i do jedne noću otvorene prodavnice po neki slatkiš, uz malo sreće bejah u prilici da napravim razgovor sa Vesnom, velikom glumicom i impresivnom ličnošću.

Prvenac u “Gaveli“

Pričamo o predstavi, o oduševljenoj publici, reakcijama zagrebačkih kolega...

- Ovo mi je prva predstava na sceni „Gavele“. Eto, u skoro pedeset i četvrtoj. Nema tu neke posebne priče. Ima li išta u bilo kojoj umetnosti da se ne prepozna kada je čestito, kada je istina, kada je iz stava koji imaš kao čovek? I to je publika kako sada u Zagrebu, tako u Beogradu, prepoznala. Dobro se osećam zbog toga. Ovde ima mlađih kolega koji su i ranije gostovali, imaju lepa iskustva sa igranjem u Zagrebu. I pre ove velike pauze volela sam da gostujem sa predstavama po raznim gradovima. To jeste drugačije, jeste novo... A sada - u redu mi je što mi je ovaj trenutak pripao.

Pominjem neke reakcije publike i na komične i na duboko potresne momente, a upitana da li ih je čula, osetila, veli:

- Jesam, naravno. Nikad nisam ni umela da igram za sebe. Gluma jeste čarolija u meni, u pozorištu. Ali ne možete da igrate bez publike. Sve što pošaljete vrati vam se. U dilemi sam koju bih metaforu upotrebila. Nije mi odgovarajuća, ne sviđa mi se ta formulacija – razmena. To je nedovoljno za to bogatstvo koje se dešava između publike i nas.

Osakaćeni život

Ljudi su komentarišući likove u predstavi, Vesnin takođe, govorili i da su to sudari sa promašenim životima u istorijskim i političkim vetrometinama koje od ljudi, forsirajući najgore u njima, prave ono što oni nikada nisu ni pomislili da bi mogli biti...

- Ne bih rekla promašeni. Više su osakaćeni. Ako kažete da je promašen život, onda valja i da ga nema, a ima ga, tu je dok traje. Osakaćen. Možda smo mogli kvalitetnije, mirnije, bolje i lepše da sazrevamo. Ali nismo. I s tim se treba nositi.

Podsećam da je opšte mišljenje kako je maestralna komičarka, i da se nije teško uveriti da je i privatno duhovita. A upitana da li je za nju duhovitost način gledanja na stvari, eskapizam ili... odgovara:

- Ne znam kako kod drugih ali moja, ako je imam, ako sam duhovita, ide iz nečeg sasvim drugog. Ako mene pitate, Seka Sablić je fascinantna dramska glumica i više je volim kao dramsku glumicu, a obožavam je kao komičarku. Zato što njena komedija uvek ide iz drame. Pa iz čega ćete izgraditi komediju? Ne možete ni iz če- ga. Komedija treba da ima bazu, osnovu u drami da bi bila punokrvna. Duhoviti ljudi uglavnom imaju i neku tugu. Ja je imam, moje tuge nosim sa sobom. A i volim, zaista volim kad nasmejem ljude.

Pominjemo, potom, njeno odsustvo sa pozorišne scene 17 godina, tokom kojih je živela u Dubaiju sa svojom porodicom, podizala sina.

- Neću nikad naći racionalno sročeno objašnjenje. Nisam nikakav plan imala. I dok sam redovno radila kao glumica, nisam nikad imala striktne planove. Možda me jednostavno život ponese... Teško je objasniti. Uglavnom, poenta je da nisam imala neke velike, a još manje dugoročne planove. Ali i kad god sam radila, ja nisam nijednu ulogu umela da ostvarim, ni kroz nju da se ostvarim samo na nečem racionalnom. Uvek imam neki delić iracionalnog. Kad gradim lik, u tome ne tražim matematiku. Tako mi je i u životu, a tako je bilo i sa povratkom. Naravno da mi je sidro bila Tamara Vučković, koja me je zvala, naravno da mi je sidro bio Jagoš Marković, naravno da mi je sidro bio komad Biljane Srbljanović, potom i Seka Sablić, Anita, Mićko, ljudi sa kojima sam radila. I nisam samo ja, i nešto van mene, a i u meni je reklo – da. Milo mi je bilo. Kao kad si dete pa te neko pohvali za nešto u tebi.

Faktor plus - IR

Govori zatim koliko joj je značio poziv i podrška Tamare Vučković, proces rada sa Jagošem Markovićem...

- Nisam ovakav proces rada nikada imala u pozorištu. Imala sam divnih, raznih iskustava sa velikim, sjajnim rediteljima.

Ali ovaj proces ima posebnu težinu, posebnu lakoću, posebnu lepotu. Nekako smo se poklopili po kriterijumima, po osetljivosti... Kao pojam specifične težine za nešto, tako je Jagoša i mene vezala ista specifična osetljivost za trenutke, za rad na likovima, za krupne i sitne stvarima o kojima treba da se priča, koje se igraju, i plus taj jedan faktor IR, iracionalni. Prepoznao je to u meni, puštao me je, nije me pritiskao da se matematički izražavam - šta, kako, gde... A uvek iz tog nečeg iracionalnog izrodi se neki kvalitet više. Naravno da je svaki proces rada težak, težak je bio njemu, težak je bio meni, težak je bio svima, ali opet - sve u lepoti i u slavu umetnosti i života.

Na podsećanje kako je sama o sebi duhovito govorila da je tremaroš, kaže:

- Mislila sam da ću da zaboravim da jesam, ali... Nije to iz ambicije nego mi je važno, stalo mi je da uvek težim najboljem, da se da najviše što može. A ova predstava jeste takva. Teško je objasniti publici ili čitaocima koliko je divno kad vas na 20 centimetara od očiju gleda Seka, Anita, Dragan Mićanović... i tu nema prevare, to je čisto. I to publika prepozna. I zato je toliko uzbudljivo na predstavi. I zato imamo katarzu na kraju kada dođe poklon, aplauz... da se zahvalimo jedni drugima na božanstvenoj večeri.

Na pitanje o sledećim ulogama, odgovara:

- Serija “Senke nad Balkanom“, “Žigosani u reketu“, “Dug moru“. Ima još nekih ponuda. I ja sam u čudu. Nisam očekivala.

Reakcije hrvatskih glumaca

Među gorepomenutim reakcijama glumaca iz Hrvatske bila je i reakcija Ksenije Marinković, koja je rekla: “Izuzetno mi se dopada, izuzetno. Posebno mi se sviđa što smo u zadnje vreme svi počeli svoditi račune u odnosu na ono što nam se dogodilo i što nam se događa kao posledica, prepoznajemo se u svakom detalju svih tih čudnih pitanja kao što su: gde je budućnost, gde su i šta su prava, vlasništvo, smisao života, šta to bi s nama...?”. Doris Šarić Kukljica je istakla: ”Pod velikim sam utiskom, kao i cela publika, dugo nisam čula takve komentare. Oduševilo me sve, od izvanrednog teksta i sjajne režije do fenomenalne glume. Čudesno su nas suočili sa prošlošću, sadašnjošću, beznađem i depresijom koja se provlači kroz sve pore života. Kako su samo dočarali taj čovekov poriv da preradi prošle događaje i smesti ih tamo gde mu je lakše.” Nataša Janjić je dodala: ”Predivno... Čehov na naš način. I kako nas s pozornice sustiže taj naš život između sporta i revolucije u nemogućoj borbi za svakodnevicu, ti ponori u koje upadamo, tražeći samo malo sopstvenog života. Drago mi je da sam videla predstavu, bila svedok događaja večeras”.