Igra monopola

KONTRA

Šta je to ponovo razljutilo predsednika Srbije Aleksandra Vučića u prekjučerašnjem saopštenju sa vanrednog jesenjeg zasedanja Sabora Srpske pravoslavne crkve? Sabor SPC ocenio je preksinoć da Kosovo i Metohija “nikada nije bilo niti može biti samo političko pitanje za čije rešavanje monopol imaju isključivo državni organi” i dodao da “ni po koju cenu ne sme da se dovede pod znak pitanja pun suverenitet i integritet Srbije na Kosovu i Metohiji”, te da bi “bilo kakav potpis koji bi omogućio priznanje Kosova, učešće u UN ili odricanje Srbije od njega pod bilo kojom formom, zauvek ukinuo svako istorijsko pravo Srbije na ovim temeljnim prostorima naše duhovnosti i državnosti”.

Da li u ovim stavovima Crkve ima nešto novo što već nisu izrekle vladike, Sinod i po ko zna koji put Sabor, što je predsednika nateralo da kaže i da ga pogađa “loše mešanje” Srpske pravoslavne crkve u politiku? Siguran sam da predsednik nije očekivao da će Sabor prihvatiti njegov još neotkriveni plan razgraničenja, bez obzira što mu patrijarh povremeno upućuje komplimente u stilu kako se divovski bori za Kosovo, te kako ga je sam Bog poslao da po zemlji Srbiji hoda...

Stav SPC je bio i tako će doveka ostati da je Kosovo “temelj duhovnosti i državnosti” i uvek će pohvaljivati najviše predstavnike vlasti samo kako bi ih opomenuli da nikad ne priznaju njegovu nezavisnost. Jednostavno rečeno - šta je za SPC pedeset, sto godina čekanja pa da se Srbija ponovo “vrati” na Kosovo. Ne može se Crkvi ni osporiti da su vladike i sveštenstvo ostali na Kosovu i da njih nema i ono malo Srba što je ostalo južno od Ibra bi se odavno odselilo. Samo botovi naprednjaka i prorežimski mediji mogu očekivati da, primera radi, iguman manastira Dečani prihvati i prizna da taj hram više nije u Srbiji.

Nije bitno da li je neko manji ili veći vernik, što bi rekao predsednik, da sve ovo razume. Šta je to onda najviše zabolelo predsednika države? Lično mislim da je to stav Sabora da Kosovo i Metohija “nikada nije bilo niti može biti samo političko pitanje za čije rešavanje monopol imaju isključivo državni organi”. Predsednik je to, mislim ispravno, pročitao kao poruku da pitanje Kosova i Metohije nije monopol Aleksandra Vučića.

On je, povodom saopštenja Sabora SPC, rekao da suverenitet čuvaju teritorija i narod, i pitao šta od toga Srbija ima na Kosovu. “Šta nam je ostalo od 1999. i od 2009. i gde su nam vojska, narod i koju teritoriju kontrolišemo? Kako da to čuvamo, upitao je Vučić i dodao da su za njega ljudi najvažniji. Reče i da puni suverenitet znači da Srbija uvodi vojsku i policiju.

“To je značenje tih reči. Plašim se da je to neodgovorno. Neću da se kockam, a da čuvam naš narod naravno da hoću, ali time što ćete se truditi da jasno ne želite bilo kakav kompromis plašim se da nećemo imati oko čega da pravimo kompromise jer nas je neodgovorna politika dovela u ovu situaciju”, rekao je Vučić.

Potrudio sam se da što preciznije citiram predsednika jer je tema više nego delikatna. Za razliku od Crkve, koja je spremna i na vekovno čekanje, predsedniku Vučiću se žuri da reši kosovsko pitanje, a to od njega očekuju i svi zapadni saveznici, čiju će podršku ako na to ne bude spreman vrlo brzo izgubiti. Setimo se kako je samo kancelarka Angela Merkel preko noći precrtala Borisa Tadića i politički prigrlila Aleksandra Vučića.

I za kraj da zaključim, predsednik države će pre napraviti kompromis sa Tačijem i Haradinjem i sa svima na Istoku i na Zapadu oko Kosova, ali nikad to neće uspeti sa Srpskom pravoslavnom crkvom.