Večernje jutro

Svaki čovek, tako to ispada, ima svoju seriju. Ono nešto što prati iz dana u dana, s čim, na izvestan način, živi. Biće da je u tome tajna svih onih “nadaljevanki” u stotinama epizoda, koje su bi(va)le gledane kao da niko nikad ništa nije gledao, kao da smo, da oproste komšije, Rumuni sedamdesetih: dva-tri sata struje dnevno i TV Beograd kao prozor u svet. (Evo, recimo, ja sam siguran da se JNA pokazala takvom kakvom se pokazala, zbog toga što su ponedeljkom uveče, osamdesetih godina, stražari napuštali stražarska mesta - da bi gledali “Dinastiju”, nabijeni po trojica na jednoj stolici po “učionama” ondašnjih kasarni, uključujući one najelitnije.) Svaki čovek ima svoj drugi, televizijski život - možda je u tome tajna i onih programa po kojima se muvaju ljudi, bajagi, “kao u stvarnosti”.

#

Živim s njima, ne mogu mi biti deca, ali mi

Imam i ja svoju seriju. Zove se “Jutro će promeniti sve”. Mada izvrstan uvodni song kazuje drugačije - “jutro sve promeniti neće”. Za razliku od većine drugih, na koje ne uspevam da se priključim, najviše zbog njihove bedastoće - teško se, naime, nosim sa srednjoškolskim šalama o ekskrementima, na primer, a i sve prezaslađeno, pa makar bilo i nacionalno toržestveno, ne pogoduje mom - samo mom, da ne bude zabune - gledalačkom metabolizmu, “Jutro” konzumiram redovno.

A “Jutro” je odlično zato što je istinito. Ono, naprosto, ne laže. Junaci se kreću između očaja i nade, varakaju se sami sa sobom i svetom u kom žive, onoliko uronjeni u njega koliko to moraju biti, onoliko se batrgajući da se iskobeljaju iz te želatinozne mase zvane egzistencija, koliko im je to - kao “ljudima po sredini“, idealnim, dakle, savremenim dramskim junacima - dato. živim s njima, ne mogu mi biti deca, ali mi nisu ni ispisnici. Razumem ih. Lepi su u svom očajanju, tužni u svojoj lepoti. Brinem (se) za njih u tom svakovečernjem jutrenju. Ljutim se, sažaljevam, negodujem - komuniciramo, dakle.

I, da - igraju besprekorno. Ne foliraju istinu, ne hine dokumentarizam, ne čine me pukom voajerčinom tuđih života.

Volimo se, dakle,

Razumem ih. Lepi su u svom očajanju, tužni u svojoj lepoti

oni, protagonisti, i ja, njihov gledalac.