Fa, fa, fašista
Ima na drugom albumu “Plavog orkestra”, koji se, gle čuda, zove “Smrt fašizmu” i pesma “Fa, fa, fašista, nemoj biti ti”. Pokušali Loša i drugovi da malo budu angažovani pa im se učinilo najzgodnije da u tu svoju plačevinu ubace nešto dovoljno jako, što će odjeknuti i setili se, ni manje - ni više, nego fašizma. Nema tu nikakve politike i velikih poruka, fašizam je samo nategnuti okvir za teške ljubavne jade koji su opevani, preciznije odmeketani, u ovoj pop ljigavštini. On, ostavljeni, kune Nju, odbeglu, koju mu je negde u Makarskoj maznuo neki Hans ili Fric. Pa kaže Loša: “Plakala ti majka, plakao ti babo, zaveo te, draga, zlatokosi švabo...”, nakon čega je prokletnica “bacila njegovu od zumbula kitu” i otišla da “Hitlerovom sinu greje pitu”. Tragedija, šta da vam pričam!
Ovde se više niko ne usteže da u raspravi olako potegne fašizam
Slično kao i u ovom pesmuljku, tako ti je danas sa fašizmom na ovim prostorima, nakon što je isti u prilično stvarnom i krvavom ratu pre sedam decenija poražen i slomljen, ali je ostao simbol onog najmračnijeg u, inače skomračnoj, ljudskoj istoriji.
Neko ti skine ribu, a ti najmanje što možeš da uradiš jeste da na sva zvona objaviš kako se povampirio fašizam.
Zakine ti nastavnik ocenu, vikneš - fašista!
Ne daj bože izgubiš godinu na fakultetu, to nije moglo bez da se u to nisu upetljali lično Gebels i Ajhman. Izriga se neki veselnik po vama u novinama - a prvo što vam padne na pamet - fašizacija.
O čemu se radi, braćo i sestre, očevi i majke, tetke i strine, tašte i svekrve, zaove i svastike. Svastike! Eto, ni u ovom benignom pitanju ne može bez tog fašizma. Radi se o tome da su se reči „fašizam“i „fašista“toliko odomaćile u domaćem javnom govoru kako bi se, da im je iz groba ustati, Hitler, Gebels i družina, ne zadržavajući se ni sata u Dojčlandu, uputili pravo u Srbiju. A po naslovnim stranama naših novina i sadržaju dežurnih televizijskih pljuvaonica - o drugovima Tviteru i Fejsbuku da ne pričamo - istog trenutka bi pomislili kako se njihov propali projekat konačno ostvario i to u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu.
Gotovo da se niko ovde - naročito među političkom boranijom uključujući i ove simulakrume medija i njihove protagoniste - više ne usteže da u međusobnom olajavanju u startu ne potegnu tešku artiljeriju, a šta ćeš teže od fašizma.
Fašisti - portretišu vrištećim naslovima blatoidi bliski vlastima opozicione lidere koji su im se tog dana nečim zamerili!
Fašizam - odalame opozicionari čim negde pred neke izbore primete tri-četiri ćelave i kockaste bitange koje od izbornih aduta imaju bejzbol palice! Fašistoidno - reći će uzibrećeni narodni poslanik na neku skupštinsku nesuvislost i bedastoću kakvog kolege.
Tako se digla i (ne)viđena dževa oko jedne karikature na naslovnoj strani novina koje nisu baš naklonjene vlastima, ali pošto ih vlasti, prema sopstvenom priznanju, ne čitaju, tu ne bi trebalo da bude problema. Ali kako da nema kad su na njoj junaci Gebels i Hitler koji ljuljuškaju funkcionere vladajuće stranke - a znamo, je li, šta to znači. Eee, što bi onomad rekao predsednik.
Poenta bi bila da i oni koji crtaju i oni koji tumače malo spuste loptu i da se uzdrže od tako olakih poređenja naše stvarnosti sa jednom strašnom epohom i njenim morbidnim junacima iza kojih su ostali milioni mrtvih od kojih su mnogi umoreni na najmonstruozniji način. Nije ni tačno, ni normalno, ni moralno. Obaška što nam se jednog dana može ostvariti priča onog čobanina koji je zezao selo povicima “vuci”, sve dok jednog dana isti nisu zaista banuli, ali mu niko više nije verovao. Imate vi čime da se častite, bogat je srpski vokabular, ali zaobiđite taj fašizam. Ta stvar nije za zezanje.