Plamteća poetičnost
Li Čeng-dong i Đija Džang-ke u gradu Pingjao - Dijalog dva reditelja
DVADESETAK STRANICA KRATKE priče Harukija Murakamija, “Spaljivanje ambara” iz zbirke “Slon koji iščezava” predložak je za dvoiposatni film “Spaljivanje” Li Čeng Donga, prvi igrani film koji je slavni pisac i reditelj snimio posle pauze od osam godina. Prethodni rad “Poezija”, koji je učvrstio njegov poseban stil i autentičan filmski jezik zasnovan na tradciji korejskog filma, posle pojave filma “Spaljivanje” deluje kao skrajnuti oslonac ka novom stvaralačkom putu.
Za svakog pisca svođenje građe je poteži zadatak - izdvajanjem iz bogate stvarnosti zarad preoblikovanja kompleksnog horizonta u privlačne rečenice koje oslikavaju prizore i stanja nije lako izvodljivo. Nadgradnja literarnog predloška, njeno širenje i grananje ideje gotovo po pravilu osuđeno je na neuspeh, jer podrazumeva gomilanje, ponavljanje, potvrđivanje i samoubeđivanje.
Li Čeng-dong i koscenaristkinja Oh Jungmi, nekadašnja Lijeva studentkinja, filmom “Spaljivanje” uspešno su razbili uverenja o nemogućnosti nadgradnje priče. Oni su, polazeći od dvadesetak stranica inovativnim pristupom trileru, jednom od najprivlačnijih filmskih žanrova, udahnuli nov kvalitet, jer na kraju filma “Spaljivanje”, za razliku od klasičnog trilera, gledaoci ne nalaze odgovor na pitanja ko je, šta i sa kojim motivom uradio. Film Li Čeng-donga i Oh Jung-mi otvara pitanja, preciznije rečeno: povećava, unapređuje i produbljuje tajne. Suština priče “Spaljivanje ambara” i njenog prevođenja u film “Spaljivanje” nije da otkrije ko je spalio ambar, zašto i kako je to učinio, već da ukaže na razliku između onih koji spaljuju i onih koji to ne čine. Zato njihov film kao da surfuje na talasima Hičkokove “Vrtoglavice” i romana Pariše Hajsmit.
Gosti drugog Butik festivala u kineskom gradu Pingjao, koji je stvorio Đija Čangke uz pomoć umetničkog direktora Marka Milera bili su Li Čeng-dong i Oh Jungmi. Reditelji Li Čeng-dong i Đija Džang-ke razgvorali su šezdeset minuta pred publikom i studentima nekoliko kineskih filmskih škola - kao dva ravnopravna radoznala čoveka, koji se uzajamno poštuju i koji čeznu da saznaju još nešto o sagovorniku. Njihov dijalog bio je svojevrsno otvaranje, pobuđivanje misli koje vode razotkrivanju tajne pisanja, gledanja, određivanja smisla života u turbulentnim vremenima, zamki koje čekaju dok se prolazi kroz kapije života u visokotehnologizovanim sredinama, suočenjima sa izazovima na svakom koraku, da bi se na kraju sagovornici zapitali u kojoj meri ljudsko biće može da pliva kroz vrtloge današnjeg vremena. U dubini njihove konverzacije šumelo je pitanje da li je moguće da se tokom neprestane borbe za preživljavanjem uopšte može i živeti. Da li živimo ili smo uronjeni u iluziju življenja? Od poslednjeg susreta u Almati Đija Džang-ke i Li Čeng-dong bavili su se različitim aktivnostima. Profesor Li je u jednom momentu prihvatio da bude ministar kulture u vladi Južne Koreje. To je bio najteži period njegovog života. Istovremeno, to je bila prilika da dublje pronikne u korene društva, da se suoči sa onim što opterećuje mladu generaciju. “Za razliku od kineskog društvenog miljea, koji krase brzina, energičan razvoj, prosperitet, mladi u Južnoj Koreji opterećeni su nemogućnošću da posle završetka školovanja nađu posao, visokim cenama stanovanja, galopirajućim troškovima, nedostupnošću jednostavnih a bitnih stvari. (...) Mladi u Južnoj Koreji osećaju da nešto nije u redu sa njihovim životima, ali nisu u stanju to da odrede. Zbog te nemogućnosti, zbog nedostajuće karike u saznanju, oni se osećaju bespomoćno i gnev se gomila u njima.”
“Nije jasno kako ići dalje, to je nepoznaica i to je, upravo, suština filma ‘Spaljivanje’. Kada ne znaš u čemu je tajna, postaješ besan. U stara vremena, kada bi neko imao probem, podelio bi ga sa drugim. U Koreji, nekada, nedovoljno razvijena demokratija ili ekonomska nejednakost pogađali su podjenako sve. Danas to, međutim, nije slučaj - problemi su postali specifični - personalizovani. Zato što su uhvaćeni u zamke ličnih problema (“moj junak u filmu Jongsu je siromašan, nezaposlen, u bezizlaznoj situaciji, logično je da je gnevan; s druge strane, Ben - ‘južnokorejski Getsbi’ koji vozi Porše i kao izraz individualnosti i dobrog statusa, pravi sopstvenu testeninu, takođe je prazan. Svako ima lični razlog za bes!”).
Điju Džang-kea zanimalo je razlog transfera - od uspešnog pisca Li Čeng-dong je počeo da režira filmove.
“Kao pisac ne mogu da kažem da su sva moja dela bila podjednako dobro napisana. Noću sam se budio, prevrtao po krevetu smišljajući kako da sročim određenu rečenicu. Ponekad bih zaželeo da postoji neko ko bi umesto mene moje ideje preneo svima. Tako sam počeo da režiram. Kao reditelj, razgovaram sa piscem ili scenaristom o stvarima koje nisam ja napisao, da bismo ih pojasnili. Mislim da je krucijalan razlog za moje preobraćenje u reditelja činjenica da kao pisac (a nisam pisac nivoa Murakamija!) mnogo slabije komuniciram sa čitaocima nego što bih mogao to da činim kroz dijalog sa gledaocima, kao reditelj filma. Ta potreba za razmenom me je privukla režiji.” (...) Zato mladim sineastima mogu da savetujem da treba da se izbore za specifičan način komunikacije sa svojim gledaocima, izgradnjom sopstvenog načina izražavanja, bez obzira da li rade nezavisne, umetničke ili filmove sa ciljem da privuku brojne gleadoce.”
Glumica Žao Tao, supruga Đija Džangkea, tokom festivala u Pingjaou snimala je film u Hongkongu. Ovlastila je supruga da sa Li Čeng-dongom razgovara o tajni vođenja glumaca na setu. Džeon Do-juen osvojila je nagradu za najbolju žensku ulogu u Kanu za Li Čeng-dongov film “Tajno sunašce”. Džeon Jong-seo, ove godine uzburkala je Kroazetu svojom ulogom u “Spaljivanju”.
“Na snimanju često kažem glumcima: ‘Ne glumite’. Umesto da ih instruišem kako da portretišu lik i pokažu osećanja radije želim da vidim kako se spontano izražavaju, u skladu sa tim kako oni percipiaju lik i koliko ga razumeju. Ponekad je to suviše zahtevan zadatak koji tražim od glumaca. Zato tokom snimanja nastojim da ih što manje odvraćam od onoga kako oni zamišljaju i predstavljaju lik koji tumače.”
Profesor Li završava citatom koji Ben, “južnokorejski Getsbi” izgovara: “Ne sećam se kada sam ispustio suzu, tako da ne postoji trag tuge”.