Ponizili smo Srbiju i napravili sra...e
NAJUTICAJNIJI FRANCUSKI DNEVNIK „FIGARO“ŽESTOKO OSUDIO POTEZVANIČNOG PARIZA
Ugledni pariski list „Figaro” objavio je veoma oštar i kritičan komentar na račun Francuske zbog grube greške s rasporedom sedenja na svečanosti obeležavanja Dana pobede u Parizu, 11. novembra, kada je Srbija potisnuta u drugi plan.
„Figaro” je najstariji francuski dnevni list, osnovan još 1826. godine, a danas važi za jedan od najuglednijih i najtiražnijih. Komentar koji je potpisao Žan-kristof Bison, zamenik glavnog i odgovornog urednika, prenosimo u celini.
„‘Napravili smo sra...e.‘ Ovaj izraz je upotrebio jedan viši član protokolarne službe Jelisejske palate zadužen za raspoređivanje šefova država i vlada na počasnoj tribini 11. novembra, na obeležavanju Dana primirja.
Dok su oko svog domaćina Emanuela Makrona sedeli predsednici Rusije, Sjedinjenih Država, Italije i Rumunije, zemalja koje su se pridružile Francuskoj tokom Velikog rata, ali i predsednici Bugarske i Turske i nemačka kancelarka, koji bi bili na čelu neprijateljskih zemalja pre jednog veka, jedan čovek, ogroman po veličini, bio je spušten nisko i traženo mu je da sedne u galeriju nasuprot kamere, među raznim drugim zvanicama, zamenicima ministara, diplomatama. Njegovo ime? Aleksandar Vučić. Predsednik Srbije.
Srbije - zemlje zbog koje je Francuska ušla u rat 1914. godine i u savez i zbog diplomatije i geopolitike, ali i zbog istorijskih veza (1389. godine zvona Notr Dama su zvonila u pozdrav onoga što se smatralo pobedom srpskih hrišćana nad otomanskim muslimanima u Kosovskoj bici), vojnih veza (u 19. veku je u Srbiji čak postojao ministar rata koji je bio Francuz - Ipolit Monden) i ekonomskih (1914. godine je četiri petine srpskog duga bilo u francuskom kapitalu, koji je znatno uložen u rudnike, železnice i banke u zemlji).
Zemlje koja je videla kako 1,2 miliona njene dece nestaje tokom sukoba: 28 odsto cele njene populacije - jedan tužan rekord.
Zemlje koja je od prošle godine umnožila ceremonije, omaže i manifestacije koje odaju počast jednom srdačnom prijateljstvu i drugarstvu u zajedničkim borbama simbolizovanim hiljadama grobova francuskih vojnika i srpskih boraca poređanih po grobljima u Solunu, Monastiru, Skoplju ili u Beogradu, po svim teritorijama koje su srpske i francuske divizije zajedno oslobodile na istočnom frontu.
Zemlje koja je toliko dirnula Francuze pre jednog veka zbog mučeništva kroz koje je prošla zbog austrougarskih, nemačkih i bugarskih trupa, ali i zbog albanskih bandita koji su mučili njenu vojsku tokom povlačenja u zimu 1916. godine, da su desetine komiteta za pomoć i humanitarnih asocijacija uspostavile ‘Dane Srba’ da bi novac, odeću i hranu skupljale i slale u ‘zemlju heroja’.
Zemlje čiji je kralj Petar Karađorđević toliko voleo Francusku da je bio deo njene vojske 1870. godine (u puku Legije stranaca) u borbi protiv Prusa.
Zemlje iz koje je u julu 1914. godine došla prva žrtva saveznika (gimnazijalac star 16 godine koji je poginuo pri bombardovanju Beograda od austrijskih topova) i odakle je u avgustu došla naša prva pobeda (Cerska bitka).
Zemlje koja je pre četiri godine pozdravljena simpozijumima na Sorboni (ponekad u prisustvu predsednika Remona Poenkarea) i objavljivanjem na desetina knjiga (među kojima je i strip: “Avanture malog srpskog vojnika”), brošurama koje hvale “ovaj mali narod po imenu, ali veliki po duši”, uz tekstove Apolinera, Pjera Lotija ili Edmona Rostana. Zemlje koja je mogla ponovo da izgradi svoju vojsku zahvaljujući francuskim kolegama
sa Krfa i iz Bizerte i koja je u Ažaksjou, Bastilji, Nici, Grenoblu, Parizu, Sent Etjenu ili u Bordou našla gradove domaćine za hiljade svojih učenika i studenata koji su pobegli od rata, gladi i bolesti.
Zemlje koja je posle rata postavila maršala Franšea d’eperea za vojvodu svoje vojske i počasnog građanina svog glavnog grada Beograda, čijem je oslobađanju on doprineo 1. novembra 1918. godine.
Tu je zemlju koja je došla u Pariz (u obliku svog predsednika), sa svim njenim patnjama, bolovima i žrtvama podnetim za savezničke ciljeve, Francuska odlučila da ponizi 11. novembra. Poniženje je reč koja nije dovoljno snažna. Možemo da zamislimo kako se Aleksandar Vučić osećao kada je ispred sebe video kako među Trampom, Putinom i Makronom nasmejani sede zlokobni Redžep Erdogan, sultan-naslednik genocidne Otomanske imperije, ili Hašim Tači, predsednik zemlje koju on ne priznaje i koja je bila deo Srbije 1914. godine. Po povratku, srpski šef države je priznao da je bio u iskušenju da ustane i ode odatle: on je odustao, smatrajući da bi bilo neprikladno da se pobuni na taj sveti dan, koliko god to bilo legitimno. Ljubazno od njega.
Da, Jelisejska palata je napravila sra...e.
I iako se Frederik Mondoloni, francuski ambasador u Srbiji, u ponedeljak izvinio u ime Pariza (što je Vučić prihvatio), to nije zaustavilo promenu raspoloženja u Beogradu. Spomenik Francuskoj, postavljen u parku na Kalemegdanu, na kojem piše ‘Volimo Francusku kao što je ona volela nas‘ išaran je a samo što su ga obnovili. Neki glasovi su zahtevali da se ulice Pariska i Francuska preimenuju. Lokalna štampa se pobunila.
Emanuel Makron 6. decembra treba da doputuje u Beograd. Njegov kolega mu je obećao grandiozan doček da bi mu objasnio da sa srpske strane, kada se radi o odavanju počasti prijateljstvu izgrađenom u krvi između naše dve zemlje nema mesta ‘sra...u‘.
Ovog puta Francuska će biti ta koja će rizikovati da se oseti poniženom“.
„S...ANJE. OVAJ IZRAZ UPOTREBIO JE VIŠI ČLAN PROTOKOLARNE SLUŽBE JELISEJSKE PALATE“, PIŠE UREDNIK „FIGAROA“