Milo i kamen mudrosti
Rasrbljavanje Crne Gore, čin ko zna koji - iz školske lektire izbačen je čitav niz pisaca koji su zadužili književnost, ne samo srpsku. Šta vredi njihov opus i reputacija kad su Srbi, a takvi u zemlji koja čupa svoje korenje, falsifikuje ličnu slavnu istoriju i kulturu, nisu u skladu sa zvaničnom politikom.
Ako se priznanje Kosova od crnogorskih vlasti može opravdati kao državni interes, ako se ulazak u NATO može objasniti bezbednosnim ciljevima, ako se uspostavljanje kanonski nepriznate crkve može tumačiti pravom na versku pripadnost... Ima tu, u čitavom nizu poteza koje je Milo Đukanović povukao, a koje u srpskom narodu izazivaju gorčinu, još nekoliko „ako“kome režim u Podgorici može naći zvaničan izgovor. Ali čime, osim da je na delu agresivno distanciranje od Srbije, obrazložiti proterivanje srpskih pisaca.
#
Šta je sledeće što će se učiti Njegoš nije pojao uz gusle nego uz orgulje?
Tako školarci od Plužina do Ulicinja i Herceg Novog više neće morati da čitaju Aleksu Šantića, Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića, Dobricu Ćosića, pa ni Desanku Maksimović, kojoj je Crna Gora 1984. dodelila Njegoševu nagradu. Umesto njihovih dela, u rukama će im biti Kemal Coco, Jevrem Brković, Esad Mekuli, Šimo Ešić, delom, poreklom, nekim drugim zaslugama verovatno prikladniji više državnoj politici nego crnogorskom školstvu. Neće ovim izgubiti ni Radičević, ni Desanka, ni Jova Zmaj, neće izgubiti ni Srbija, izgubiće samo deca iz Crne Gore koja kroz lektiru ostaju lišena priznate literature.
Akademiku Matiji Bećkoviću, kome je nedavno zabranjen ulazak u Crnu Goru, prišiveno da „ugrožava nacionalnu bezbednost“, a kakva li je krivica naknadnom pameću pripisana, na primer, Aleksi Šantiću? On je Eminu sreo u Mostaru, bosanskohercegovačkom gradu, kraj starog imama, nazvao joj selam, priznao joj da je lepa. Da i u ovoj pesmi Đukanovićeva administracija nije našla velikosrpski predznak?
Milo Đukanović onomad reče da je Srbija anektirala Crnu Goru 1918, što je realno kao i postojanje Harija Potera, koji će dobiti mesto u lektiri. Ne vidim tu ništa sporno, on je futuristički književni junak kao što je u naše vreme bio kapetan Nemo, svako doba nosi svoje. Samo mi žao crnogorskih mališana što u obaveznom štivu neće imati Eminu.
Rasrbljavanje Crne Gore možda će tako propisati i da Njegoš nije pojao uz gusle nego uz orgulje. Zar bi nekoga začudilo?